Tag: jedna na dan

Kako napraviti “školsku” fotografiju nekog objekta? Ako imate studio sa dobrom rasvetom iz više smerova, sto sa površinom od fiberglasa i mnogo vremena i strpljenja, onda je lako. Ako želite da improvizujete, onda… Onda teško.

Sigurno ste primetili: u okviru projekta ‘jedna na dan” mnogo slikam sve što je neposredno oko mene, razne sitnice i prostore, a tek ponekad se potrudim da tim objektima dam neki zamišljeni, posebni kontekst. Tako nešto sam izveo i večeras.

Vera i Milan, naši prijatelji iz Beograda, bili su nam gosti tokom vikenda Dana ludaje. Oni su par koji mnogo voli da putuje i istražuje svet oko sebe. Za sobom imaju ko zna koliko hiljada kilometara prevaljenog puta po raznim stranama i imaju mnogo znanja o mestima koja su pohodili. Potrudili smo se koliko smo mogli da od Kikinde vide onoliko koliko je moguće.

Uoči rastanka, razmenili smo suvenirčiće: mi njima sovu od terakote (sova se protura kao najnoviji turistički brend Kikinde), a oni nama jednu ukrasnu ludaju po sopstvenom izboru. Imamo zgodno mesto da držimo taj plod (velik je, otprilike, kao krupniji avokado) i ja mogu da ga vidim sa mesta na kome sedim satima i danima. I zato, bilo je samo pitanje dana kad ću zgrabiti tu ludaju i fotografisati je.

Nisam imao bogzna kakvu ideju šta posebno da učinim: namestio sam ono malo jada od veštačkog svetla kojim raspolažem i krenuo da slikam ludaju na nekoj beličastoj kesi od najlona. Dok sam slikao, rodila se pomisao: kako bi izgledalo slikati nešto za neki udžbenik biologije, prospekt ili neku sličnu publikaciju? Kako ono beše išlo slikanje za veb kateloge? Uh, davno beše… Pokušam sa obradom pozadine i dobijem ovo:

Moalo je da se radi dosta u fotošopu. Nisam se baš pokazao osobito veštim u obradi ivica (ispostaviće se jednog dana da je veština pravilne selekcije najvažnija tehnika u programima za obradu slika), ali nekako sam se izvukao na kraju. Ako ne bih bio na kraj srca… Čekaj malo, a zašto da se branim? Mišn berli akomplišd. Ovoj temi ću se vratiti kad budem napravio improvizovani studio sa primerenim svetlom i valjanim pozadinama.

Stavim fotoaparat u džep i odem od kuće. Sad već znam da nema problema da nađem fotku dana na putu, gde god da se zadesim.

Današnji zadatak nije postojao. Prosto, baš mi se nije dalo da unapred smišljam šta ću. U kasnim popodnevnim satima sam nekim poslom otišao do turističke agencije mog prijatelja Mikija. Volim tamo da odem jer ima stotinu nekih sitnica na policama i ja ih stalno čačkam: to su, najčešće, pokloni zadovoljnih mušterija (Miki, verujte mi, ima uglavnom zadovoljne mušterije – a ostali su džangrizala). Čak, jedna od prvih fotki u projektu “jedna na dan” je napravljena tamo.

A sa Mikijem, priči nikad kraja. Pustio sam da priča teče, a kad mu je telefon jednog časa zazvonio, iskoristio sam priliku da pogledam okolo. Ha: našao sam vrlo brzo… Kad sam ugledao taj koferčić na podu, sve se nekako odmotalo samo od sebe: zamislio sam sliku koja bi imala nekakvu patinu, kao da je starija. Ali posle nisam koristio nikakve dodatne filtere (niti servis koji dodaje patinu fotkama), nego sam samo dodao sepiju i dva gradijenta koji simuliraju neprekidni pad svetla od vrha ka dnu. I dobio sam ovo:

Ponekad se valja držati jednostavnosti: mišn akomplišd! Komšija će opet da pita “a šta ti smetaju boje na slici”, ja ću mu reći… a on će reći… Idi bre, Komšija, nekad sam imao zort od tebe samo kad je reč o jezičkim andrmoljama; sad mi praviš stravu i nad fotografijom!

Bio je ovo jedan od onih dana kad se tema za fotku dana sama pojavi nakon dugog perioda bez ideje…

Bilo je već veče, izašao sam u dvorište da izbacim smeće. Na mestu gde stoji kanta bilo je malčice mračno, pa nisam pazio kad sam se vraćao i “upecao se” na sajlu za širenje veša. Nisam stigao ni da opsujem čestito, kad mi u pogled upadoše štipaljke koje su zaostale na sajli. Ideja za fotku dana se rodila istog časa…

Dok sam otišao po fotoaparat i vratio se, tačno sam znao kako hoću da izvedem fotku: neću da palim nikakvo svetlo, nego ću da upotrebim blic iz aparata; fotka ne sme da pregori. Pozadina scene je mrak, ali je postojala verovatnoća da drveće u pozadini bude uhvaćeno, negde na granici raspoloživog svetla iz blica. Drugi zadatak je bio da izbegnem to: pozadina mora da bude čisto crna, a samo ću je popraviti kontrastom ako zatreba. I to je bila cela ideja. Jedan od rezultata je izabran i evo ga:

Ispalo je lakše nego što sam očekivao. Ali, beleške radi, morao sam da podesim aparat: smanjio sam jačinu blica na minimum, izmerio sam potrebno svetlo pre fokusiranja (“zvezdica” koja baci svetlo blica i samo izmeri parametre), uključio makro i pouzdao se u ono svetalce za pomoć pri fokusiranju; uspelo je. Objekti u pozadin isu probili tek-tek, što sam lako popravio pojačanjem crne boje. Iako sam slikao protiv mraka, štipaljke su u fokusu, ništa nje pregorelo (nisam morao da popravljam) i sam osam se malo poigrao sa ofsetom i jačinom boja, čisto štosa radi.

I kao što rekoh, bilo je lakše nego što sam očekivao, bez obzira na sve što sam morao da uradim da bih dobio rezultat (ma koliko trivijalan). I time sam vrlo zadovoljan, jer sam večeras dokazao sebi da mogu dobro da procenim koliko je neka fotografija izvodljiva – i kako. Mišn akomplišd.

Mozaik elemenata, ama kao u Holivudu. Nisam mogao da odolim, sluteći da ću dovesti fotku na granicu kiča.

Da li ste gledali čuvene holivudske mjuzikle pedesetih? An American in Paris? Singin’ in the Rain? E, ako ste obratili pažnju, u nekoliko navrata u tim filmovima se koristi veoma detaljna scenska pozadina koja ima za ulogu da produži dubinu scene. Nešto slično sam hteo da iskoristim, pa mi se nikako nije dalo. To jest, do večeras.

Na jednom mestu u trpezariji, na ne baš priličnom mestu, stoji jedna slika mog prijatelja Brace Azarića. Sad, što ta sjajna slika sa suncokretima nije na zidu, nekako je ispalo posledicom moje lenjosti da odnesem tu i još dve Bracine slike na uramljivanje. Da nije tako legla na to mesto gde je sad, verovatno bih se odlučio mnogo ranije… Uglavnom, ispred slike se ponekad nađe poneka vaza sa cvećem, činija sa voćem, neke sitnice iz te ikonografije. Odavno sam se kanio da iskoristim takvu scenu i da, vrlo neprilično, upotrebim sliku kao pozadinu a la Holivud. Samo mi je trebao neki dobar objekat za prvi plan…

Rešenje se našlo na terasi kuće, gde je iznesen Kaćin karnevalski kostim za Dane ludaje: to je jedan naročito obrađen šešir sa aplikacijama od kukuruza i kukuruzne šaše. Ukrao sam šešir na pola sata i…

Išlo je lako, ali sam stalno dobijao neke sklonibožeisačuvaj rezultate kojima nisam bio zadovoljan; tražio sam neki poseban element. I nisam ga našao; malo sam se unervozio zbog toga, te sam odlučio da ću isprobati neki trik u postprodukciji ili odbaciti celu sesiju i konačno precrtati ideju kao lošu.

A onda, uočio sam kako se slažu boje u skalama žute i crvene, pa sam odlučio da napravim najprofaniji mogući trik – selektivnu izolaciju boja. Rezultat je prevazišao očekivanje:

I to bi bilo to! Da ne poverujete, slika u pozadini je odjednom dala tu notu koju sam tražio, a pride i mnogo bolju simuliranu dubinu nego što sam i mogao da se nadam. U udžbenicima slikarstva lepo stoji da crvena i žuta psihološki predstavljaju prvi plan, a plava i ljubičasta zadnji. Zato je verovatno sve i došlo na svoje mesto.

Danas sam najzad naučio da mogu da fingiram dubinu scene uz pomoć valjano raspoređenih boja. Ako budem pazio na to u pravim perspektivama, lakše ću naglasiti dubinu čak i ako ne mogu da postignem poželjnu ograničenu dubinsku oštrinu. Kad i kako ću to zaista iskoristiti, nemam pojma. Kako god! Mišn akomplišd!

Iskoristi dobro svetlo, neće još dugo… Iskoristi dobro svetlo, neće još dugo… Iskoristi…

Ceo dan neka gužva, krunisana nevoljnim, ali važnim odlaskom u Novi Sad kasnije popodne. A sat vremena pre puta, oko tri popodne, zateknem se na ulici, gde sam video dve grlice (ili kako mi u Kikindi kažemo: kumrije) kako čuče na žici kablovske televizije koja preko ulice pada sa zgrade bolnice do bandere ispred komšijine kuće.

Otrčim po fotoaparat i vratim se. Kad sam ga samo uperio u pravcu dve ptice, jedna je odmah prhnula; druga se možda poplašila zvuka okidača, mada nije jak – pobeže i ona. Ptice su se vratile tek sat vremena kasnije, kad sam uspeo da im priđem i slikam ih polako. Ovog puta im nisam smetao, izgleda, jer se više nisu obazirale na mene. Ta sesija je bila bolja i iz nje sam izabrao ovako isečen kadar:

Pravi trik sa ovakvim kadrovima je minimalistički pristup koji dozvoljava linijama, geometriji i proporcijama da kažu svoje. To je i bio cilj lova u danu za mnom: iako nisam bio načisto šta ću tačno dobiti, bio sam uveren da će sve doći na svoje ako samo uspem da nađem fokus. Tako i bi. Nikakva nauka, nikakva priča koju bih mogao da saopštim. Mišn akomplišd.

Kao da je preko sveta: trebalo mi tri dana da stignem do velikog parka…

Park po imenu Blandaš, ili kako ga neki popularno nazivaju “veliki park”, predstavlja jedinu pravu zelenu zonu u Kikindi. Stari park sa vrednim i starim drvećem oduvek je privlačio rekreativne trkače, decu koja se igraju i voze biciklove, šetače sa psima, zaljubljene parove… I mene sa fotoaparatom u jesen.

Naumim ti ja tako da krenem u subotu prepodne, pa ne stignem. Krenem u nedelju popodne, pa opet ne stignem. Ne bih stigao ni danas, a i to što sam stigao beše u periodu poslednjih dvadesetak minuta svetla, nego smo Jasna i ja nekim poslom morali do grada, pa kad smo završili, kidnapujem svoju dragu u predvečernju šetnjicu tim mestom.

Dakako, plan je bio da uhvatim nešto zanimljivo. Nisam imao nikakav poseban plan, osim nekakve maglovite ideje da bih mogao da se poigram detaljima, poput lista na klupi, mahovine na grani ili nečeg sličnog. Pri polasku iz parka, nisam ni primetio da sam napravio skoro pedeset ekspozicija, doduše unapred znajući da ima dosta škarta jer sam slikao iz ruke, a ekspozicije su bile spore i, stoga, mutne.

Posle obrade i prve selekcije, imao sam osam fotki koje su bile širi kandidati za izbor. Poslednje četiri sam dodatno sredio i ostavio pola sata da “odmeknu” u glavi. I na kraju sam odabrao ovu:

Ništa posebno da se priča: izbrisao sam sve boje osim (prenaglašene) žute boje lista, nagurao sam jak kontrast i pažljivo rasporedio preostalo svetlo. Naravno, pogodili ste: list sam ja stavio na klupu. Još sam se malo igrao raznim proporcijama i veličinama izreza, pa sam brzo došao do toga da list ostane na zlatnom preseku. Nisam dugo odlučivao, sve je išlo brzo. Mišn akomplišd.

Sva je istina da imam jednu bolju sesiju od one iz koje sam izvadio fotku dana. Ali, mislim da nije red da vas provociram.

…A šta da radim, kad volim da jedem dobro. A Jasna jako često pravi neka neimenovana čuda za nedeljni ručak, a tad mogu da prekinem jedenje samo tako što odem iz trpezarije dok se ne smirim…

Međutim, mislim da bi bilo previše da vam sad pokazujem kako je izgledalo prvo od tri sipanja goveđih repova sa pečurkama; mrzeli biste me iz dna duše.

Zato sledi jedna tema koju ću tek da razvijem: linije u neposrednoj okolini. Za početak, pogled uvis sa polovine stepeništa.

Malo perspektive u malom prostoru; kombinacija kosih linija u ključnim tačkama. Preset koji ističe kontraste u dodiru linija. Baš nikakve komplikacije, osim činjenice da je fotka malo dosadna i da nisam našao čime da razbijem tu strukturu (sadržaj na dasci od prozora nije dovoljan).

Ali, nema veze: mišn akomplišd. Bila je ovo dobra nedelja; čak sam odgledao najbolji vestern u istoriji filma, “One Upon the Time in the West”, prvi put u desetak godina.  I to leškareći dok je film išao na televiziji koja nema ni petnaest minuta reklama na dan.

Uhvatio sam zlatno svetlo. Doduše, ne sa mesta na kome je trebalo da se nađem.

Veći deo dana sam potrošio na poslove koji u prikrajku čekaju da ih završim… Zapravo, neke treba tek da započnem. Negde u vreme ručka, bilo mi je naspelo da izađem da fotografišem, ali svetlo je bilo loše. A dok sam uhvatio početak zlatnog svetla, nisam bio za vožnju (baš da ne kažem zašto ). I onda sam zgrabio fotoaparat i istrčao na terasu. Tras, tras, tras… I na kraju ispadne jedna o kojoj sanjam odavno.

Postavio sam režim merenja svetla u jednoj tački (spot metering) i uperio objektiv u sunce kroz krošnju višnje koju niko nije orezao još od vremena kad je pokojni Ričard Holbruk naručivao sevdalinke od muzičara usred kafane “Marš u pič na Drinu” u Beogradu.

Da bi ova fotografija ispala koliko-toliko logična, morao sam da izvučem sve na veštački način. Najpre, mnogo popune svetlom u prednjem planu uz maksimalnu kompenzaciju pregorevanja tamo gde je Sunce. A onda, morao sam da pojačam vibrantnost boja na 100%, jer je smanjenje kontrasta zbog uvošenja svetla u prvom planu pokvarilo boje. To je, pak, izazvalo fantomsku plavu i ljubičastu boju, što sam selektivno ukinuo. A onda, kad sam pojačao boju tog crvenog kruga koji je nastao kao odsjaj sunca u staklu objektiva, odjedanput se napravila ravnoteža koju sam pokušavao da nađem u ovom trivijalnom kadru.

Čudo jedno, kako se ponekad sve kockice slože tek u poslednjem koraku. Bio sam na dva poteza od odustajanja od ove fotografije. Nisam ni očekivao da ću uspeti da dobijem to što sam zamislio, jer tzv. ozbiljni fotografi ovakve scene napadaju sa filterima koji koštaju više nego ceo moj fotoaparat. Šipak njima: mišn akomplišd.

Puknuto vino pred puknutim zidom… Udesilo se kao prilika.

Bilo je veče za okupljanje muzičkog kružoka; baš odavno nismo seli u punom sastavu, a nekako se nije dalo ni večeras; opet nam falio jedan iz bande.

Preostala četvorica su održala atmosferu na visini, a ja nisam zaboravio da ponesem fotoaparat. Posle obaveznog grupnog portreta, krenuo sam u štrikanje u potrazi za fotkom dana; nisam imao nikakav zadatak, posle čudnog dana mi se nije dalo da nešto previše zamišljam.

U jednom času, Miki izvadi neke dve butelje vina koje su spakovane u zapečaćeno drveno ležište; reče da ih čuva odavno. Šteta, rekoh, što to vino više nije za piće: svaka malvazija uvek ima mesta u mom srcu (a ova koju smo večeras degustirali je bila fantastična). To vino je puklo, rekoh mu: sad ostaje samo za ukras, nemoj ni da pokušavaš da ga otvaraš, samo ćeš se neprijatno iznenaditi…

U jednom času, padne mi pogled na pukotinu na zidu preko puta mene. Puknuto vino pred puknutim zidom, kakva simbolika. Hajde da pokušam pod blicem, kad već nemam prave uslove svetla, tek da zabeležim scenu i da usput pokušam da uslikam butelje bez prejakog odsjaja. I dobijem ovo:

I tako… Ništa posebno, samo jedan tužni dokument o vinu koje nije ispunilo svrhu svog postojanja. Mišn akomplišd, što se tiče fotografije. Mišn not akomplišd, što se tiče poštovanja vina. Ali, dobro. Miki je čovek koji se ne stidi da nauči nešto novo. Večeras nam je izneo prekrasnu malvaziju, ovog leta donetu iz Istre.

Moraću da preduzmem nešto po pitanju tzv. studijskog fotografisanja. Ovako dalje ne ide.

Sasvim nehotice, danas sam naučio nešto što je već trebalo da znam: sa osvetljavanjem nema šale. Ili imaš ili nemaš. Svetiljka u zubima nije pravi način da se osvetli scena na stolu.

Da krenem redom. Negde sam natrčao na raspravu među fotografima na temu “šta nosite sa sobom na teren”, pa sam se zamislio i sam. Jeste da nemam DSLR, ali imam više opreme nego većina drugih koji nose svoje fotoaparate u džepu od košulje. Imam jednu torbicu Case Logic u kojoj je još moj prvi G2 došao od mog druga Neše. Torba nije velika, taman da u nju stanu fotoaparat i… i sve ovo što vidite na slici.

I ako ćemo mak na konac, možda stane i više – još jedna garnitura baterija za blic (nego je par baterija otišlo bogu na istinu posle SAMO šest godina rada , a ja još nisam kupio novi set). Uglavnom, ovo sa slike je stalno u torbici kad god krenem iz kuće.

Nastavite sa čitanjem… “Fotografija dana, 13. oktobar 2011”