Ako i nije tehnički najbolja iz sesije, odabrana fotka ostaje najzanimljivija. A jednog dana kad budem imao valjanu optiku, uloviću ja takvu scenu ponovo.
Svoj fotoaparat poznajem dobro. Savladao sam školu: bolje je ograničenu stvar poznavati do kraja nego neograničenu slabo. Dostigao sam nivo da pre uzimanja aparata u ruke već znam šta bi moglo ispasti (i dobro i loše) zbog potencijalnih ograničenja. To je stvar iskustva, kao i uvek, kao i svugde: kada bi bilo obrnuto, to jest da nisam siguran u svaki ishod, moglo bi da se desi da izvedem celu sesiju ne razumejući da je sve što sam slikao zapravo škart. A šta da vam kažem: to mi desilo nekoliko puta – i veoma je neprijatno. Jednom, čak, u neponovljivoj prilici fotografisanja velike grupe na sceni temišvarske Opere, nisam znao da će me fokus prevariti zbog nedostajućeg kontrasta… Skupa škola; pride blamaža.
Kada sam juče pre podne otišao na pijacu “Najlon” u Novom Sadu, nisam bio spreman baš za pravu foto-sesiju; neko ko ima takve ambicije mora da ode rano ujutru i da provede nekoliko sati na pijaci baveći se apsolutno samo pecanjem dobrih scena. Jasna i ja smo bili tamo u nameri da kupimo neke andrmolje, što smo i učinili. Fotografisao sam samo usput i napravio, nećete verovati, samo sedam ekspozicija – od koje su tri potpuno neuspešne.
Baš mi je žao što nije uspela jedna fotka koju sam slikao izdaleka, pa sam zumirao – a moj Canon ima problem sa zumiranjem; umesto da podesim fokus ručno, žurno sam zumirao i odapeo scenu na kojoj se u drugom planu čini da nekakve četke i pajalice rastu iz drveta. Do vraga, fotka je ispala potpuni škart; znao sam da će verovatno biti tako, ali morao sam makar da pokušam…
A onda, zverajući tako, uočim – zmaja na nebu, očigledno puštanog sa platoa koji se nalazi prekoputa od Najlona. I opet daleko, ali ovog puta nisam zumirao, nego sam se pouzdao u rezoluciju aparata da mi prinese scenu kako treba. Tehnički, dobijena fotografija može da dobije prolaznu ocenu samo dobrom voljom ocenjivača, ali ko da odoli:
Da, to desno je vrh jablana udaljenog oko sto metara; zmaj je udaljen još više. A izrez pune veličine je velik tek 1317×740, što je smanjeno sa osnovne rezolucije od 3072×2304. Da sam zumirao, dobio bih eksplicitni škart (a i ovo je, velim, na granici prihvatljivog), tako da sam se tesno izvukao.
Dobitak od ove fotografije je u tome što sam uspeo da izbegnem zamku ograničenja opreme i što sam se provukao kroz iglene uši uspevajući da dobijem čestitu kompoziciju. Mišn jedva akomplišd.
Lična beleška: u oktobru 2012. se snađi negde za objektiv 70-200 mm i napravi dugu foto-sesiju na Najlonu.
Beleška uz ličnu belešku: ne vredi da se snalaziš za objektiv 70-200 mm ako nemaš na šta da ga navrneš; prvo se pobrini za fotoaparat.
Uslikao sam ga i tako napravio ravnotežu 
). Onda je počela zabava.
Jedva sam se uzdržao da ne krenem u nekakve montaže, pravljenje tragova i distorzije. Kontrast je namerno pojačan, a sve boje sam smanjio da bih favorizovao zelenu boju stakla. Zatamnjenje scene je takođe namerno, jer sam primetio da oblik boce tako bolje dolazi do izražaja. Mišn totali akomplišd.
Desi se i po dve-tri nedelje da ne liznem alkohol. Ja sam ono što truli zapad naziva social drinker: ako je društvo prijatno, veče opušteno, a ja ne moram da vozim, popiću nešto, pod uslovom da ne pijem sam. Od žestine, moj izbor su domaće rakije – i uvek ću uzeti domaću rakiju nego bilo kakvo drugo žestoko piće – a na lagano pijuckanje sa biranom ekipom pijem birana vina. Pivu sam odavno otkazao ljubav i retko popijem po jedno pivo u letnjem periodu. I to je sve.
