Tag: jedna na dan

Može li fotografija da zamiriši? To je bio zadatak dana. Ja sam subjektivan, pa mi vi recite da li sam uspeo.

U bašti iza kuće ima nekoliko drva voćki; otkad znam za sebe, tamo ima krušaka. Jedna od njih rađa one kožaste plodove koji se teško jedu kad su sveži, ali koji zamirišu zimi ukoliko se sačuvaju do tada. I tako odavno: pamtim da sam bio možda petogodišnjak, kao Marko sada, kada je ta kruška prvi put rodila tri ploda, a ja sva tri ubrao. Jednu krušku sam zadržao za sebe, a dve odneo devojčicama u komšiluku…

Nekako je podrazumevano da se kruške prosleđuju meni. Da li ostali ukućani ne vole da ih jedu kao što ja volim ili neće da imaju posla sa osvedočenim baštenskim grizlijem u koga sam se pretvorio poodavno, tek – od juče na stolu u trpezariji stoje četiri kruške. Pa ko bi mogao da odoli: pre gozbe, danas za užinu, najpre sam ih fotografisao.

Sesija je bila jednostavna: postavio sam crni hamer na sto, oslanjajući jednu stranu na stolicu tako da prekrije pozadinu po visini; blago savijanje je obezbedilo da nema preloma svetla. A svetlo je kombinacija prirodnog (difuzno, kroz prozor sleva) i veštačkog (LED svetlo u desni poluprofil). Obrada je bila rudimentarna i svela se na blagi izrez, tek-tek popunu svetlom da ubijem senke i pažnju prema kontrastu. Jedini rigidan korak: potpuno sam skinuo plavu boju kao nepotrebnu, odbacujući tako “prljavi” deo boje sa LED svetiljke.

Uzgredna beleška: sasvim slučajno, posle neke manipulacije fotoaparatom tokom prepodneva, beše ostalo da se like čuvaju kao JPG, a ne kao RAW; nemam običaj da to proveravam jer JPG nikad ne uključujem u režimima koje koristim. Uglavnom, nije bilo bogzna kakvog problema zbog toga, jer sam slikao u kontrolisanim uslovima, sporom ekspozicijom i sa malog tronošca. Ali, bilo je primetno da ne raspolažem dinamičkim opsegom na koji sam navikao. Zbog toga sam imao priličnih problema da izvedem jedan eksperiment sa namernim prezasićenjem boja, te sam na kraju i odustao od igranja u tom smeru. Boje koje vidite na slici su potpuno verne originalu. Sa te tačke gledišta, mišn akompolišd.

[EDIT: “akompolišd” umesto “akomplišd” deluje kao da sam pravio kompot od ovih krušaka. Zaboga, nisam: ja samo jako volim da grešim pri kucanju i to je sve.]

Ali, prava misija je bila u nameri da u vama izazovem želju da pojedete ovu žutu krušku. Jesam li uspeo?

Kako se jedna tema lako nadoveže na drugu… To je ono kad vas progoni misao, pa ne pušta dok joj se ne privolite…

Pomenuh u tekstu o poslednjoj avgustovskoj fotki dana: sesiju sam započeo tako što sam, bez osobitog razloga, najpre fotografisao kolekciju National Geographica koja mi stoji u onim namenskim kutijama u polici (upravo dolazi vreme da instaliram petu kutiju – staje 14 komada u svaku). Posle sam prešao na slikanje colštoka i tako je prva tema otišla u kantu za smeće.

Na te tri fotke sam pomislio, slagaću vas, barem triput tokom dana, možda i više puta. Bilo je jasno da me tema progoni iz nekog razloga – može biti zato što su sve tri fotke bile neuspešne i izbrisao sam ih sa diska tokom trijaže (počeo sam i to da radim – nema smisla da čuvam baš svaku glupost).

Večeras sam odlučio da po sećanju rekonstruišem jednu od tih fotki, da je minimalno obradim i da vidim šta će ispasti; unapred sam znao da to nije bogzna kako zanimljiva tema, ali opet… Na riknama časopisa postoje tekstovi i to bi baš moglo da posluži zgodno kao priručni katalog tema u časopisu. Eto konkretnog zadatka: učiniti tekst čitljivim, to jest fotku upotrebljivom. No, za prikaz na ovom mestu moram malo da eksperimentišem u drugim smerovima. Recimo, iskošen kadar, izrez u “filmskom” formatu i gradijent zasićenja boje. Rezultat je sledeći:

Ništa posebno. A opet, rekonstruisao sam sesiju “do na piksel” i usput napravio par za mene korisnih fotki. U tom svetlu, mišn dabl akomplišd.

Kakav mesec… Kakav mesec! Ne može da se premeri!

U projektu “jedna na dan”, kalendarski mesec ne znači ništa, osim što pakujem kolekcije po mesecima na Minusu koji, hvala na pitanju, opet radi valjano korisnicima AV programa NOD32. Ali, nekako smo naučeni da se privolimo psihologiji novog pri obrtanju kalendara, što je čvrsta socijalna kategorija, čini mi se.

Bude dana kad prosto blokiram, a pogled u spisak mogućih tema (koji se, da izvinete, opasno utanjio jer ga odavno nisam dopunjavao) nije mi dao ništa čega sam hteo da se latim. Veče me je uhvatilo da ne znam šta ću, a onda se setih nepisanog pravila koje sam pominjao nedavno negde na Suštini pasijansa: “Uzmi fotoaparat u ruke i počni da ga koristiš”. Tako je i bilo.

Bez ikakve određene namere, postavim aparat na mali tronožac ispred kutija sa kolekcijom National Geographica i štriknem par fotki, pride osvetljavajući scenu “reflektorom”, zapravo džepnom baterijskom lampom. Igrajući se tako i tražeći neki kadar koji bi mogao bit izanimljiv, u sliku mi upadne colštok…

Ako ne znate: “colštok” je žargonski izraz za drvenu člankovitu spravu za merenje dužine; obično meri do dva metra (deset članaka, obostrano baždarenih) i često je koriste zidari i tesari. Imam jedan komad koji sam poodavno dobio od prijatelja, saradnika nemačke kompanije Stahl, čija reklama se i nalazi na sklopljenom colštoku.

Aha!

Odmah sam zamislio da postavim colštok u “lepeza” položaj i da iskušam oštrinu svog fotoaparata. Usput ću se poigrati nekim obradicama ili ću ostaviti obezbojeno, pomislio sam. I na kraju:

Nemam puno da pričam: ovo je apliciran neki plugin za obradu u Lightroomu, ko zna gde sam ga našao, a upotrebio sam ga mimo zdravog razuma jer mi se dopalo to što se mutni delovi pri gornjoj ivici pretvaraju u zelenkasti “halo”. Osim toga, tekstura milimetara sa preklopljenih članaka colštoka deluje baš blesavo i baš mi se dopada.

Mišn akomplišd – ali ne zato što sam postigao ono što sam unapred zamislio; iz priče vam je jasno da sam do teme došao spontano. Uspeh beležim zato što sam ništa pretvorio u nešto – dakle, pravilo “uzmi fotoaparat u ruke” se pokazalo uspešnim, a da nisam dupe iz fotelje podigao. Šta bi tek bilo da sam stvarno krenuo u akciju?…

Pritisak ne prestaje, ali tu su kokice za opuštanje…

Ana je obožavalac kokica: ne treba joj mnogo da se navali nad šporet i neku šerpekanju u kojoj očas napravi kubik kokica. Onda, obično, i mene zapadne sledovanje. Činija sa kokicama je stigla na moj sto tačno dok sam razmišljao šta ću da izvedem kao fotku dana…

A kokice, zna se, predstavljaju lajtmotiv gledanja nekog filma, pa mi je palo na pamet da napravim kompoziciju koja podrazumeva kokice i neku sliku ekrana u pozadini. Pa sad, nije bio baš film, ali jeste screensaver koji vrti arhivu fotografija sa mog diska… I evo je:

Dok sam sređivao fotku, mislio sam da ponovim scenu tako što će slika na monitoru biti manje zamućena. Iskreno, bilo mi mrsko da prearanžiram scenu… Trebalo bi da premestim fotoaparat sa stonog na veliki tronožac, da približim veliki sto radnom stolu da bih popravio perspektivu i, najzad, da osmislim drugačije dodatno osvetljenje koje se, pride, i drugačije meri kad zumiram sliku. A kad zumiram preko 2,5x, primetio sam to nakon zamene objektiva koji je bio slomljen, imam realnih problema sa fokusiranjem.

Kako god, i ovo je bilo na tragu početne ideje, a ovom fotkom sam najzadovoljniji u nizu od njih deset. Mišn akomplišd.

P.S. Znam, pitate se šta je to na onoj slici. To je fotka iz ko zna kog izvora, a vidi se mladi medved kako sedi i sprema se da zagrize pastrmku koju je upravo ulovio na reci.

Postavljeni zadatak: ilustrovati momentalno raspoloženje u nekom prenesenom značenju.

Povremeno čitam neke blogove o fotografiji, a tamo ljudi koji se vasceli dan bave samo fotografijom raspravljaju o temama o kojima ja mogu samo da sanjam, jer uglavnom ne mogu da posvetim fotografiji više od jednog do dva sata na dan – a i to tek u doba dana kad sam već umoran.

Pre nekoliko dana, čitao sam o vežbi koju je jedan fotograf postavljao sebi kad god nije znao na šta da usmeri kreativni momenat: trebalo je da nađe nešto što opisuje njegovo trenutno stanje, razmišljanja ili, prosto, ideju koja se spontano vrzma po glavi.

Danas sam proveo četrnaest sati u stolici, sa tek dve ili tri kratke pauze: oduživao sam posao koji je čekao da se smilujem, doslovno, celog leta. Da se ne bih brukao uvodeći jedan sajt neažuran u novu sezonu, potrošio sam ponedeljak da uradim sve što se nakupilo od juna… I kad sam završio, setio sam se da imam još jedan takav posao, za koji će mi trebati barem stotinjak sati rada dok ga ne dovedem u željeno stanje. U času kad sam pomislio na to, pade mi na pamet jedna krilatica iz srpskog mitološkog rečnika (nadskup tzv. srpskog poslovnog rečnika, sadrži nekolko hiljada odrednica); neću je ponavljati ovde, nije prilično. U ruci sam držao grafitnu olovku i… Setim se prave ilustracije.

Nisam bio ni strpljiv ni voljan da motam atmosferu u samom snimku; to će biti posao za dogodine u ovo vreme; plan za sledeće leto je da napravim improvizovani studio. Umesto toga, potražio sam neki od Lightroom preseta koji bi mogao da pomogne dobijanju optimalne atmosfere. Jedan od njih, vrag će ga sada znati koji, izvukao je teksturu papira na videlo i to je bilo to. Onda sam poslao u večna lovišta sve boje osim narandžaste, još pride pojačao tu preostalu boju – i dobio tačno ono kako se osećam; isijavam vrućinu i slomljen sam. Mišn akomplišd.

Baš bih mogao malo da izađem iz kuće ovih dana… Ako stignem. Srećom, zahladilo je.

Opet asocijacija na fotku od pre dva dana. Zaista slučajno: kako sam mogao da propustim priliku?…

Jedna nevelika ekipa poštovalaca dobre muzike se ponekad okuplja u privatnom aranžmana. Kako kad, kako gde, muzika je samo lajtmotiv druženja, a prava suština je u opuštenoj atmosferi i veselom druženju, gde uvek vrcaju vesele teme i razna začikavanja, pa smeha ima na pretek. A toga nikad dosta.

Miki je poštovalac tradicionalnih vrednosti, pa centralno mesto u njegovoj muzičkoj sobi zauzima čestita kolekcija vinila u kojoj, dakako, uvek ima zanimljivih ploča za slušanje. A gramofon, jedan klasični Technics, karakterističan je po obliku i boji tonske glave (iliti zvučnice); i kako sam mogao da odolim… Ekipa zna za moj projekat “jedna na dan”, pa su tokom moje sesije padali komentari, i navijački i oni drugi, te sam jedva nekako sabrao pet minuta mira. A rezultat, posle nešto malo naknadne obrade:

Izvedba je bila jednostavna: zgrabio sam LED lampu koja se zatekla na stolu, njome sam osvetlio zvučnicu sleva, slikao stabilno oslonjenm aparatom tokom spore ekspozicije. U postprodukciji sam isekao kadar u razmeri 16:9, oduzeo sve boje na slici osim na vrhu zvučnice i na etiketi ploče, malo dodao srednje svetlo i zatamnio najsvetlije, uveo malo vinjetiranje da bih vas uveo u sliku – i to je bilo to.

Uzgredna beleška: čuo sam neku opaku dreku iza sebe dok sam završavao sesiju. Kad sam se okrenuo, video sam Mikija kako fotografiše Džigija koji fotografiše Marinka koji je fotografisao mene. Eto ti detinjaste družine dok si dlanom o dlan…

Hoćete li opet pitati koja je to ploča bila? E, pa ova! Fenomenalno remek-delo!…

You just picked up a hitcher
A prisoner of the white lines on the freeway

Ova fotka je sasvim slučajno na istom tragu objekta kao i prethodna. A atmosfera ni približno ista.

Bili smo u poseti prijateljima, a oni imaju prelepo dvorište u kome je noćno osvetljenje izvedeno baš kako valja. U kombinaciji sa čestitom količinom zelenila na sve strane, utisak je izuzetan. Pravo mesto da iskušam noćno fotkanje iz ruke.

Da bih mogao da izvedem fotku koju vam prikazujem ovog puta, bilo je neophodno da uključim spot metering, tj. merenje svetla unutar jedne tačke koja ne pokriva više od 5% slike; ostalo se ignoriše. Trik je bio u tome što kad sam merio direktno u sijalicu, ostatak fotke je bio potpuno crn; valjalo je da nađem neku “meku” tačku koja pokriva delom svetlo, a delom pozadinu – i tad sam dobio ukupni osvetljaj koji je bio primeren sceni.

Na rezultujućim fotkama koje su uspele, malo od najsvetlijeg dela je bilo pregorelo, što sam lako ispravio u Lightroomu; a najtamniji delovi su lako izvučeni blagim dodatkom svetla. U ovom pogledu, Lightroom toliko lakše rešava probleme u odnosu na Photoshop da je van diskusije kako treba raditi da bi se problem rešio za kratko vreme.

Najzad, istrpeo bih i pretekle (u kontekstu moje opreme – nezaobilazne) omaške, jer atmosfera je ipak pogođena iz prve. A s obzirom na to da sam do kraja uspešno rešio ukupno svetlo, što i jeste bio ključ scene, to proglašavam: mišn akomplišd!

Sesija za potrebe projekta “jedna na dan” je bla započeta tri ili četiri puta dok nisam dosegao nešto iole vredno istraživanja.

Počelo je lošim raspoloženjem zbog vremena, što je uzrokovalo katastrofalno neuspešan dan sa stanovišta posla: prosto, ostavi osam važne poslove za sutra, znajući d abih napravio više štete nego koristi kad bih se latio. Sreća, pa su rokovi tek iduće nedelje… Kada je u suton malo zahladilo, promenilo se i raspoloženje na bolje, uzeo sam fotoaparat u ruke i otišao u dvorište da dišem.

Uhvatio sam nekoliko scena na granici raspoloživog svetla, a sve iz ruke ili sa improvizovanih podloga. U inat, nisam hteo odem po tronožac kako bih izveo kulturne duge ekspozicije; naterao sam sebe da pronađem neku igru svetla sa onim što sam imao na raspolaganju tu gde sam se zatekao.

Rešenje sam našao kada sam sasvim slučajno džepnom lampom osvetlio zid u dvorištu kroz naslon baštenske stolice. Pade mi na pamet film Rebecca, u kome je Hičkok izvesno postigao vrhunac atmosfere u slici upotrebom senke na monohromatskoj slici (što, po mom mišljenju, nije prevazišao čak ni u filmu Psycho, mada je taj film namerno sniman u monohromatskoj tehnici). A ispitivanje senki je uvek vredno istraživanja: to je tema bez kraja i konca.

Napravio sam nekoliko “namernih” ekspozicija sa senkama na zidu, a onda sam ih varirao i u postprodukciji. Ona prava je nekako sama iskočila među drugima.

Nema mnogo šta bitno da se priča. Isforsirao sam monohromatsku sliku, pojačao kontrast i blago popunio scenu svetlom (da ništa ne bude baš sasvim crno – baš kao u pomenutom filmu) i jednog časa mi se učinilo kao da gledam u insert iz filma. Bio je to trenutak sa oznakom “mišn akomplišd” i ja sam samo stao sa obradom. Ispalo je mnogo uspešnije nego što sam se nadao. Tema upravljanih senki po zidu ili teksturama i na monohromatskim fotkama je zanimljiva i valja joj se vratiti, što ću učiniti kad budem imao način da slikam sa ISO 800 koji ne proizvodi bolesno jak šum…

Ovo je jedna od onih koje sam odavno planirao da izvedem. A na kraju, trebalo mi je tričavih pet minuta za celu sesiju i jedva petnaestak minuta za obradu i konačni izbor…

Odavno nemam gramofon u upotrebi. Zapravo, imam gramofon, jednu (možda još uvek ispravnu) Tosku 20, eno je u Ali-Babinoj pećini ispod stepeništa. A ploče i dalje držim u istoj stalaži, namenski izrađenoj pre 25 godina, koja je deo plakara u sobi. Za razliku od nekih svojih drugara, nisam kapitulirao pred zahtevom slatke ženice da se to izbaci iz kuće. Pride, Jasna je stvarno ispala drugar, pa je moje insistiranje da taj prvi razgovor o dislokaciji ploča ujedno bude i poslednji prihvatila s razumevanjem.

Odavno se kanim da se iskušam u fotografisanju površine gramofonske ploče. I tako, večeras sam se najzad prihvatio posla.

Nije bilo teško: znao sam da ću raditi izbliza i da će makro režim sabiti dubinsku oštrinu na vrlo mali prostor; trudio sam se da to bude, otprilike, sredina zone rilni. Trebalo mi je dodatno osvetljenje da bih izveo traku svetla kako sam poželeo; za tu svrhu sam upotrebio LED lampu za bicikl (uočite pet traka u donjem levom uglu – to su odsjaji pet dioda). Namestio sam da se lepo vidi logotip produkcijske kuće Harvest, namestio odloženu ekspoziciju da ne bih kompromitovao sporu ekspoziciju okidanjem – i to je bilo to.

U postprodukciji, osim izreza koji su bili razni u osam ekspozicija koje sam napravio, malo sam toga menjao; na ovoj odabranoj, izbacio sam plavu boju koja je nastala prelamanjem LED svetla na rilnama, malo sam utišao najsvetlije delove slike, tek-tek sam izoštrio scenu da bi fokusirani deo bio još izraženiji i to je bilo sve. S obzirom na resurse kojima raspolažem, mišn absolutli akomplišd. Jednog dana kad budem imao pravi makro objektiv na pravom fotoaparatu, pokušaću opet.

Ah, da…

Pošto će se naći neko da pita koja je to ploča, hajde da predupredim dileme. To je ova.

Tema kojom sam se već bavio: detalji fotografisani ispred svetla…

Glavni izazov u fotografiji je da se prekrši pravilo, koje god ono bilo. Tražite li način da učinite fotku posebno zanimljivom, dovoljno intrigantnom da je i drugi zapaze, iskočite iz tipične putanje. Na primer, probajte da slikate protiv svetla.

Fotografisanje protiv svetla je nešto što svaki klinac nauči da ne sme da radi na prvom času na foto-kursu (čekaj malo: foto-kursevi još uvek postoje, zar ne?). Prosto, kada uperite objektiv u jak izvor svetla, gubite kontrolu.

Mislio sam o tome dok sam večeras sređivao neke fotke sa letovanja: u nekoliko navrata sam dobijao fotke sumnjivog kvaliteta samo zato što mi se omaklo kontra-svetlo koje nisam predvideo. A onda, pade mi pogled na detalj u predsoblju (zapravo, stalno mi je u kadru kroz uvek otvorena vrata kroz koja dolazi spasonosni talas rashlađenog vazduha): na komodi se nalazi vaza sa aranžmanom osušenog cveća, a postavljeno je tačno ispred jedne svetiljke u kojoj se sijalica od devet vati nikad ne isključuje, nego danju služi kao ambijentalno, a noću kao orijentaciono svetlo u našem stanu.

Palo mi je na pamet da se poigram sa tim aranžmanom: gurnuću objektiv u suvo cveće, meriću svetlo na štedljivoj sijalici, pa kako ispadne. Tako je i bilo: napravio sam desetak ekspozicija od kojih sam odabrao četiri sa kojima sam de dalje igrao u obradi. Namerno biram rezultat koji sadrži greške:

Šta sam naučio iz ove sesije? Svašta!

Nastavite sa čitanjem… “Fotografija dana, 24. avgust 2011”