Tag: jedna na dan

Fotka se desila u poslednji čas. Baš gledam, ekspozicija je uhvaćena u 23:58…

Dese se i takvi dani. Pretpostavljam da će se baš jednog ovakvog dana desiti i da preskočim fotku dana. Biće to dan kad ću uslikati dlan naslonjen na objektiv, pa ću pričati kako sam uslikao crnce u tunelu. Palo mi je na pamet da završim jedan od ranije započetih eksperimenata, ali ovo nije takvo veče… Ne bi uspelo.

Oprao sam dve jabuke, Jasni i sebi, i tada mi je palo na pamet da se jedna tema nalazi već zapisana na spisku za projekat “jedna na dan”: zvezda iz srca jabuke…

I na kraju, ispalo je zanimljivije nego što sam očekivao, baš zato što se ta “rđa” pojavila posle manje od jednog minuta nakon što sam presekao jabuku popreko. Pažljivo sam se potrudio da boje budu tačno prenete, uključujući te blesave zelene tačkice koje jabuke sorte Granny Smith imaju na pola puta između središta i kore.

Ovo je kraj jabukama: magična bezobrazna cena je dostignuta, a posle talasa jagodičastog voća stižu i prve kajsije. Trešanja na svu volju, uskoro i ostalo, pa ćemo imati čime da se zabavljamo dok ne dođu sledeće jabuke.

A do sledećih svežih jabuka, živeću u zemlji u kojoj banane koštaju 79 dinara ili manje, a jabuke 129 dinara ili više…

A umesto “mišn akomplišd”, zapisaću i to da se fotka dana može desiti sama, budem li je prepoznao ranije u toku dana. Nigde ne piše da ne smem da probam dve-tri posebne sesije, pa da biram iz svih njih…

Zapravo, nema ničeg zelenog u prirodi u ovoj sceni. Nego sam to ja pozeleneo, pa sam pride isijavao od besa.

Dešavalo se šta se dešavalo, opisao sam u prethodnom prilogu. Kad sam završio to pisanije i nakon kafice za smirenje, sastavio sam topologiju kablovskog neta ispočetka, tako da kabl od sada bude deljeni resurs. Modem od provajdera, access point sam već imao, dokupio sam mali “žičani” ruter i sve to sastavio. Čak i doslovno, širokim selotejpom. Danas nemam više snage da se bavim drugim temama. Mreža je proradila, svi imaju izlaz na Internet, i to je dosta za danas.

A pošto sam isijavao zeleno zbog besa uzrokovanog izgubljenim danom, to je izgledalo, otprilike, ovako:

Čak nisam upamtio kako se zove preset koji sam primenio nad ovim izrezom. Uostalom, kao da je to važno.

Ponekad se pitam: zašto ne slikam te štrumpfove svakog dana? Oni su neiscrpni izvor inspiracije i beskrajna tema za istraživanje…

Deca mog brata su naši mezimci, a kod nine i čike (to jest, kod Jasne i mene) imaju neprekidni bonus da rade (skoro) sve što mogu da zamisle. Dobri smo drugari i zato smo mi prvi kojima vole da se pohvale svojim uspesima. Mi ih u tome podržavamo, kako bismo i drugačije, i zato imamo barem toliko privilegija kod njih koliko oni imaju kod nas.

Tako je bilo i u nedelju oko podneva: Kaća je došla da se pohvali malinama koje je sama ubrala u bašti, a i da nas usput ponudi. Nisam časio časa, zgrabio sam fotoaparat i ovekovečio trenutak:

Nije prošlo mnogo, a Marko je utvrdio šta se desilo, pa je doneo nini čašu punu višanja. Ali, proš’o voz, badžo: ovog puta, Kaća je pokuplila talon

Počeo sam jedno, pokušavao drugo, napravio treće…

Kada sam večeras krenuo u kraću šetnju trgom, poneo sam fotoaparat u želji da napravim nekoliko noćnih snimaka. Međutim, imam dosta iskustva od ranije: znao sam da neće ići tako lako bez stativa (koji, dakako, nisam poneo). Igrajući se tamo-amo, spazio sam neke motive koje su mi u trenutku ličile na scenu iz nekog stripa. Pade mi na pamet da bih možda mogao da iskušam neke od silnih preseta koje imam u Lightroomu – neki od njih bi verovatno doveo do distorzije koja pretvara forku u nešto što liči na crtež…

I nađem neku kombinaciju posle svega pet minuta igranja. Popravio sam nekoliko detalja, čisto da bih sebi ugodio, ali sam dobio nešto što je ispalo nalik toj ideji:

Mišn not akomplišd, jer nisam bio dovoljno strpljiv da pronađem više motiva za ovaku obradu (bile su samo dve slične fotke), pogotovo bi bilo zgodno da sam uposlio ekspoziciju (koja je trajala od pola do cele sekunde tokom cele sesije) da uhvatim više ljudi u pokretu. Ove dve figure su zatrpane tom bezveznom konstrukcijom u desnom dnu slike.

Sigurno ću se vratiti ovoj ideji.

Dan iza mene je bio pun kao oko. A onako usput, bio je to jedan od onih dana koji se dese jednom u životu.

I nešto mi grlo puno nekog grča, a ova čaša kabernea mi zamagljuje pogled. Ili je to možda…

Koliko juče, nosio sam te u kengur-nosiljci na grudima. Nešto kasnije, lomila si mi jednog miša mesečno dok si se igrala na računaru. A danas si najlepša devojka koju poznajem. Moje svetlo. Moj ponos. Moja radost.

U tvoje zdravlje, moja Ana.

Opet stilsko-tehnička vežba.

Petljao sam danas nešto po arhivi fotografija, a samo od onog što sam uštekovao sa nekoliko foto-portala zauzima već popriličan kapacitet. Volim da gledam sve te fotke po ad hoc principu: moj screensaver je onaj koji dolazi uz program Picasa, pa ponekad pustim da se fotke vrte, i odmorim dušu uz njih. No, ponekad i analiziram neke radove, jer tako mogu da naučim ponešto – ili makar da dođem na neku ideju za sopstveno okušavanje. Jedna takva fotka mi je zapala za oko: neka veća površina papira je osvetljena odstraga, tako da svetlo probija i daje jako difuzno svetlo. U prednjem planu se našla neka mrtva priroda i fotka je imala čarobnu atmosferu.

Dakako, nisam imao nameru da pravim neku atmosferu, a pogotovo ko će sad da pravi aranžman za mrtvu prirodu… I odlučim da se samo poigram toliko da bih saznao šta mogu da izvedem aranžmanom svetla kroz obojeni papir. Rezultat je sledeći:

Ništa veliko za priču, ali sam shvatio da bi takve aranžmane trebalo da pravim u strogo ograničenom kapacitetu svetla: to što sam imao proboj svetla spreda je ispalo smetnja. Možda bi neka improvizovana crna komora mogla da pomogne.

Zapravo… Odavno sam zaključio da bi trebalo da sastavim malo više rekvizita za slikanje; vreme je za jedan improvizovani studio. Za početak: vreme je da potražim papir u boji u formatu A3… Ali moram prvo da nađem mesto za odlaganje ovog crnog hamera koji stoji pored stola u trpezariji. Jasna me ponekad pogleda ispod oka, kao da kaže “samo te gledam i pitam se dokle ćeš”… Uh, bolje da ne preterujem jer ne mogu da gnječim druge baveći se ovim. Osim pratioce Suštine pasijansa…

A što se ove fotke tiče: mišn not akomplišd. Moraću to da ispitam bolje.

Ova fotka je ispala slučajno baš danas. Bila je planirana jedna takva, pa nema veze ni ako je malo “preko reda”.

U jednoj grupi na fejsbuku razvila se kratka diskusija o verzijama nekih starijih novčanica u Jugoslaviji. Usput smo svi naučili ponešto, a ja sam se setio da sam negde zaturio novčanicu od 100 dinara, “crvendaća” koji na poleđini ima nekakve kombajne u žitu. Ne, nisu kombajni: sad vidim, u katalogu numizmatičara, da je to bio Dubrovnik.

Jasna je videla taj komentar, pa mi dala novčanicu koju ona čuva – sto dinara iz 1946. godine. To nije ta na koju sam mislio, ali svejedno, i ta je zanimljiva. Nekad poprilično vredna, ta novčanica je opstala u raznim modalitetima sve do gorepomenutog crvendaća, a zatim do denominacije iz 1965. godine… No, nije meni bogzna koliko do numizmatike, pogotovo ne do sećanja na novčanicu od 500.000.000.000 dinara (poslednju sam poklonio jednom Englezu –vredelo je videti tu facu!), nego sam suzio pogled na detalje. Palo mi je na pamet da iskoristim teksturu ovog primerka novčanice i izvučem detalj iz nje. Evo rezultata:

Sesija je bila improvizovana, kombinovao sam prirodno i veštačko osvetljenje, a fokus u  sredini je dobijen pri ekspoziciji, mada sam malčice pojačao zamućenje u postprodukciji.

I što bi rekao Sofronije Leghorn: mišn, ovaj, mišn akomplišd.

Ovoj temi se vraćam jer znam da gotovo uvek uspeva.

Jedna od premisa fotografije kao izraza jeste da scena treba da ima jednu temu, ako je to moguće. Postoje i prateće premise, a jedna od njih veli da se glavni objekat najlakše naglašava uprošćavanjem njegove okoline. To je, što ono kažu, azbuka fotografije.

Sve je to lepo. I kako ja sad da uslikam višnje na drvetu, a da to ne bude neki detalj sa plitkom dubinskom oštrinom? Onaj metež od grana na višnjama koje dopiru do mog balkona je sve, samo ne uredna pozadina.

A onda se setim starog trika: ako ne može drugačije, izdvoji boju kao element naglaska. Tačnije – ukloni sve ostale boje. I gle stvarno:

Naučite nešto iz ovog. Trik je jeftin, ali radi, definitivno. Okačio bih ovde i fotku koja ne izoluje boje da biste uporedili. A onda se mislim – pa zašto bih to radio? Već sam uspeo da ni od čega napravim nešto, pa zašto kvariti slatku iluziju…

I što bi rekli u San Salvadoru: mišn akomlišd.

Mogu li trake svetla da se upotrebe kao okvir objekta? Pokušao sam da istražim to pitanje.

Kiparis (iliti po zapadnoj varijanti: čempres) predstavlja jedan od oblika koji služe kao besprekorni element u mediteranskom pejzažu. To visoko, vitko četinarsko drvo izaziva strahopoštovanje, pogotovo primerci koji su stari po nekoliko stotina godina. Još kad sam prvi put pohodio Svetu Goru, prijatelj mi je pokazao zanimljiv detalj: ako pažljivo izlomite i izvadite četiri srednja režnja sa malene šišarke kiparisa, po dva na stranama gde ih ima toliko, dobićete oblik pravoslavnog krsta. To sam isprobao baš na šišarki sa kiparisa u dvorištu manastira Hilandar, još uoči Vaskrsa 2003. godine. Ta šišarka-krst je zakačena za moj radni sto komadom istegljene brojanice i ja je, tako iz prostog fazona, dodirnem svakog dana.

Pošto sam osetljiv na jako svetlo, a nemam gde drugde da se smestim, morao sam da zamračim prozore venecijanerima; to je bilo nužno zlo. Sasvim slučajno, dok sam petljao nešto ispod stola, padne mi pogled na moju hilandarsku šišarku i ugledam okvir svetla oko nje. Istog časa sam odlučio da istražim taj kadar. Isprobao sam nekoliko uglova na malom prostoru, nekoliko različitih proporcija izreza, dva-tri različita pristupa u izolovanju centralnog objekta, pa sam dobio ovo:

Nastavite sa čitanjem… “Fotografija dana, 6. jun 2011”

Najpre sam potegao fotoaparat još dok sam bio na pijaci. A onda sam primetio preoštro svetlo i odložio slikanje onog što sam znao da će biti fotka dana.

Nema nikakve nauke u slikanju činije sa trešnjama, reći ćete. Znam da nema; nisam ni mislio da pravim neko suštinsko delo. No, usput sam se setio da bih mogao da se poigram sa balansom bele boje, što je zanimljiva i uvek otvorena tema na digitalcima. Evo fotke koja je rezultat današnjeg eksperimenta:

Dakle, došli smo kući, prebacio sam trešnje iz kese u belu činiju, izneo ih na sunce, pa opal’.

Nastavite sa čitanjem… “Fotografija dana, 5. jun 2011”