Tag: jedna na dan

Imao sam plan koji sam davno razvio, ali logistika je zakazala: možda sam zauvek izgubio značku…

Ukratko, plan za protekli dan je bio da izigravam Titovog omladinca, pa da na grudi okačim svoju udarničku značku i slikam se tako.

Da, imam negde udarničku značku. Dobio sam je za nerad kad sam kao klinac od 16,5 godina proveo dva meseca u štabu radne akcije u Kikindi. U štabu nas bilo 20, bilo 18 udarničkih značaka viška kad smo razjurili brigade kućama, pa je onda usledila socijalna tehnika ja tebe “serdare”, ti mene “vojvodo”. Tu priču sam ostavio iza sebe nedugo potom, usput se još ogrebavši put u Norvešku, i to je bilo to. Ali, to je neka druga priča.

Pre nekoliko godina sam nabasao na brigadirku (odelo, ne akcijahačicu), a u džepu – udarnička značka. Šta mi bi da ne uzmem značku odmah i postavim na najpočasnije mesto u kući, nemam pojma. Tek, danas sam je tražio – i nisam mogao da je nađem. Podigao sam uzbunu u kući, ali avaj… Plan za fotku dana je propao.

Toliko sam bio zagrejan za tu temu da uopšte nisam imao rezervni plan, a za džoker-planove je bilo štogod prekasno… Krenem da uteram auto u dvorište (dečurlija popije eks i guaranu, pa skače do jutra ulicom; dešavalo se da aktiviraju alarm u sitne sate, a preko puta je bolnica) i setim se…

Ništa posebno, dakako. Prava stvar bi bila da vidimo kako skala obrtometra skače do 5000 obrtaja (što, inače, ne radim svom autu; moj Punto ima dizel agregat) ili iglu brzinomera zakucanu na barem 140 km/h. Ali, ja sasvim sigurno neću ni pokušati da fotografišem dok vozim, pogotovo kadrove za koje je potreban veo sekund ekspozicije, kao za ovu fotku.

Noćna fotka kokpita u autu se nalazila na spisku mogućih kadrova u projektu “jedna na dan”, ali priznajem da sam je otaljao. Danas ništa nisam naučio…Uh, lažem! Jesam: kad nađem nešto iz mladosti, to odmah treba da sklonim na sigurno mesto; ali ne toliko sigurno da ni ja posle ne mogu da ga nađem.

Današnja fotka je čista beleška ružnog vremena. I to joj je isprva bila jedina svrha. Onda sam se setio da ima šta da se izvuče iz takve scene.

Na stranu to što sam opet imao nekakav belaj sa poslom, veći deo dana mi je prošao u borbi protiv lošeg raspoloženja na više koloseka. U jednom času, pao mi je pogled na buket božura koji je Jasna postavila na ormarić u predsoblju; kupila je te božure na pijaci u nedelju. I eto, jedva dva dana, a božuri su se sparušili. Evo beleške jednog detalja:

Dobro de, priznajem: dopingovao sam utisak, mada su božuri stvarno stradali. Bila je to prilika da se okušam u stvaranju utiska kombinacijom svetla, senke i boje, što sam viđao u nekom radovima čije elemente sam uspeo da prepoznam. Zato sam i odabrao onu fotku iz nevelike sesije na kojoj sam ostvario najbolju kombinaciju koja čini atmosferu, pa i pored toga što sam u nepažnji odsekao vrh cveta. To je školski faul; a još svetujem druge da prave opuštenije kadrove. Ali, morao sam tako, jer mi je trebao makro režim zbog smanjenja dubinske oštrine. Veštačko svetlo u vidu džepne baterijske lampe sam usmerio u najsvetliji deo cveta iz donjeg desnog ugla kadra.

U postprodukciji nisam učinio mnogo: eksperiment nad četiri napravljene fotke je trajao možda pet minuta, ne više. Zelenu sam isprao, kontrast navukao do granice podnošljivog, napravio kvadratni izrez, zatamnio periferiju slike. Nisam hteo da eliminišem žutu boju tog svetla, jer je tako kompenzovano sivilo lišća koje je veštačko na ovoj slici.

Atmosfera odgovara onome što vidim i doživljavam. Mišn akomplišd.

Strogo uzev, upravo sam napravio ofsajd u ritmu projekta “jedna na dan”: sesija je izvedena daleko iza ponoći. S druge strane, kakav mi je dan bio, ovo je još uvek ponedeljak; e, pa jeste, kad ja tako kažem. Obaška, dočekaću jutro radeći.

A opet, gledano iz ugla pravdanja, stara zamisao koju sam večeras ostvario  i ne bi mogla da se sprovede tokom dana, jer angažujem mnogo prostora i zbog toga bismo smetali jedni drugima u vreme večere.

Naime, ova sesija prvi put angažuje veliki crni hamer, čaše, krpe, improvizovano svetlo… De, lakše malo, nisam još ni blizu da angažujem sve to – iz prostog razloga što još uvek nemam sve od opreme. Ideja ove sesije je istraživanje, a jedino što sam znao, verujte mi na reč, jeste da će biti grešaka. Ishod je sledeći:

Da ne bih previše filozofirao, evo šta sam sve večeras naučio.

Nastavite sa čitanjem… “Fotografija dana, 23. maj 2011”

Priznajem, bio sam lenj celog dana. Osladio mi se dan nerada posle protekle nedelje. Ali, na kraju je izašlo baš kako valja.

Na pijaci – oštro svetlo, gužva i stihija, opet nije bilo vajde od nošenja fotoaparata jer sam, kao i inače, nosio korpu i torbu dok je Jasna birala bakaluk. Moraću jednom da uranim namenski na pijacu, e baš da bih fotografisao.

Dan – sparina, te hoće kiša, te neće kiša, kretali smo se kao morloci po kući trudeći se da napravimo što manje pokreta. Uglavnom sam čitao sve i svašta tokom celog dana – i to mi je prijalo. Tek kasnije sam se setio da je vreme za fotku dana. Ne brinem se previše, jer imam dve-tri džoker-teme koje bih mogao da izvučem po potrebi. Sad mi je došlo da uslikam jagode. Nisu to prve jagode koje smo ove godine kupili, ali prve su koje sam hteo da jedem, jer su prve koje imaju onaj dobro poznati, dekadentni ukus – jagoda. Pokušao sam da napravim fotografiju koja miriše na jagode. Ne znam kako bi se to radilo, ali ovo je najbliže toj ideji što sam večeras uspeo da izvedem:

Lako je tako, reći ćete vi, crvene jagode na belom tanjiru. Lako je, odgovaram ja: tako se to i radi. I to sa malog tronošca na stolu, u makro režimu, bez blica, ali uz malu pomoć baterijske lampe koja je glumila spoljni reflektor, pored dva redovna izvora svetla u trpezariji. Mišn akomplišd.

Možda je fotka mogla i ranije, ali Marinko i ja smo zaista morali da pretresemo razna SveCka pitanja i da otkrijemo univerzalni lek za sve. Ovoliko je falilo da uspemo u tome.

A fotka dana je ulovljena bez po muke. Dok sam sipao vodu na pojilu, malo sam lovio geometrijske pojedinosti po okolnim zgradama. To je i inače jedan od zadataka u spisku projekta “jedna na dan”, i eto, ulučila se prilika da odradim baš proteklog dana.

Znao sam da ću minimizovati paletu boja (čak sam iskušavao i monohromatsku paletu, ali sam odustao) i bio sam siguran da ću izvesti neki od “tesnih” izreza. Tako je i bilo – i evo rezultata:

Imao sam nekoliko sličnih kadrova, a različitim izrezima sam postigao upravo ono što sam i zamislio: kombinaciju geometrijske ekstravagance i osećaja praznine okružene betonom i ciglom. A po prirodi objekta koji sam slikao, ovo nije ni bilo očekivano da bude lepo.

Nastavite sa čitanjem… “Fotografija dana, 21. maj 2011”

Od želje za kafom na obali Tise do izvedbe najvećeg kiča u dosadašnjem špilu fotki “jedna na dan”, ovo je ipak bio uspešan dan.

Prosto, kad se ne da, onda ne treba pritiskati. I Jasni i meni je ovih dana bilo posla preko glave; kad smo, nekako u isto vreme završili sa dnevnim poslom, spakovali smo se u kola i krenuli put pod noge bre, pa gde stignemo. Krajnji cilj je bio da popijemo kafu u Senti, ama da se provozamo bez žurbe. Tako je i bilo: krug vožnje je bio Kikinda – Iđoš – Sajan – Padej – novi most na Tisi – Ada – Senta – Čoka – Banatski Monoštor – Crna Bara – Mokrin – Kikinda. Zadržavanja u Adi i u Senti, kao i na nekoliko mesta usput. Mislio sam da slikam novi most, ali okolina mosta je neuređena, trebalo bi dosta da se hoda po mestima koja još ne poznajem, a već sam gubio zlatno svetlo. Još bi falilo da me vidi neki što je izvukao penziju preko dva svedoka, pa da me prijavi vlastima… Pa ništa, angažovaću kuma na leto da me odveze čamcem do mosta i slikaću ga tada.

Od kojekakvih treskanja fotoaparatom tamo-amo, nadao sam se ultimativnoj kič-fotki: bulke u žitu. Ali, tim putem dominira slatina, tek ponegde ima žito, a bulki ni za lek; tretirali protiv korova, šta li. Zato ima plavog čoveka i to je moj današnji odabir.

Slobodno komentarišite: da, znam da je ovo kič kakvog nema. Zapravo, ima: mogao sam da vam napucam i jednu od fotki zalaska sunca koje sam uhvatio kad sam zastao na putu između Ade i Sente. Ama, mogao bih ‘ladno da doniram tu fotku za omot neke ploče “Muzika raspoloženja” ili “Vaše popodne uz feng-šui”. Beše i jedan zanimljiv eksperiment koji sam izveo slikajući odsjaj u prozoru kafea, ali krajnjim ishodom nisam bio zadovoljan. A bulke ću da potražim ponovo u nedelju popodne, ako ne bude kasno.

Dva dana sam radio kao ludak i onda sam kasno popodne doslovno pobegao od kuće na sat vremena. Kad sam se vratio kući, poštansko sanduče je bilo puno posla, ali bila je i kartica u fotoaparatu.

Malo sam šetao trgom, pa sam malo sedeo u prikrajcima, pa sam se igrao u ulozi paparazzi fotografa, pa sam motao kontraste na nebu… I upravo sam zamislio da moram imati neko detence u glavnoj ulozi. A iz nekog bizarnog razloga koji ne umem da objasnim, poslednjih par dana sam se nešto navadio na kadrove koji iskaču iz ravnoteže; hteo bih da istražim kose uglove, unapred znajući da ugao mora da bude u relaciji sa pokretom na slici. Saberem dva i dva i dobijem ovo:

Imalo bi se šta govoriti o propustima (najpre o tim biciklovima u pozadini, đavo da ih nosi odatle), ali to je sad manje važno. Meni je važno je nešto drugo: iz ugla zadatka koji sam sebi nametnuo pre nego što sam uzeo fotoaparat u ruke, retko kad u dosadašnjoj izvedbi projekta “jedna na dan” sam uspeo do te mere da zadovoljim ideju. Provalio sam kako, sad mogu da otvorim letnju sezonu lova na dobre kadrove na trgu.

Jedino što bi sad mogao da se nađe neki dokoni kreten koji će da me proglasi pedofilom ili nekim perverznjakom slične sorte. No, šta da se radi: i dokoni NVO masturbatori aktivisti moraju nečim da se bave.

Imam jošte slika sa današnje sesije po trgu: pronaći ćete ih ovde.

Kažu da oni koji se mnogo bave fotografijom vremenom počnu sve da gledaju okom kamere. A znači li to da oni koji mnogo obrađuju fotke vide sve oko sebe u varijantama?

Razmišljajući tako tokom jedne pauze za kafu, asocijacije su mi došle do Andyja Warhola, jednog od najvažnijih autora epohe pop-arta. A onda, gledajući u jednu od najmonotonijih scena na svetu, onu na mom stolu pored monitora, setio sam se kako se Warhol igrao sa raznim scenama. A onda, opet, pomislih da zamalo neću stići da uradim fotku dana. A onda, proradio je inat. A onda, dao sam sebi u zadatak da najviše triput škljocnem iz ruke (doduše, sa laktovima na stolu) i to bez blica u uslovima slabog svetla. A onda…

A onda je đavo učinio svoje.

Unapred se radujem reakcijama onih za koje znam da im se ovo neće dopasti Ama, tačno bih mogao da kovertiram poteze barem četvoro ljudi.

Lako bi moglo biti da će fotografija dana biti moj jedini dodir sa stvarnošću u sledećih nekoliko dana, možda i nedelja. Što reče mb, proklet bio kapitalizam. Šta ćete: Freelancer Blues…

Kad sam se trgao i shvatio da sam željan malo vazduha, bilo je već osam uveče. Zgrabio sam fotoaparat i izašao u dvorište. Tek tamo sam se setio da postoji nešto što se odavno kanim da slikam: to su solarne svetiljke koje svetle kao žiške do sitnih noćnih sati. Slikao sam spore ekspozicije, pa sam dobijao umekšane boje. Konačni izbor je pao na jedan detalj.

Toliko sam bio umoran dok sam ovo radio da, verujte mi, nisam primetio tu travčicu na desnoj strani. Mislio sam da je iskloniram iz slike, ali sam na kraju odlučio da ne činim to, bar ovog puta. Neka neka ostane kao podsetnik da mala nepažnja može mnogo da pokvari trud.

Da ne poverujete: stoji mi ispred nosa već godinama, a baš nijednom da se setim da bi moglo biti predmetom projekta “jedna na dan”…

Sve je bilo slučajno. Najpre nabavka, a potom i današnja sesija. Elem, Tibi je okačio na fejsbuk link ka staroj zezalici na temu “izgubljen u prevodu”, gde razna imena brendova ne bi bila baš najzgodnija za marketinšku kampanju na srpskom jeziku. I prisetim se šta imam na dohvat ruke. To se izrodilo u plan, pa u današnju fotku dana… Pazi sad:

Majstore, može kafica?

Da bi stvar bila jošte luđa po sve zbunjene, prozorče na slici zaista izgleda kao da je na nekom poljskom WC-u. No, na kraju ipak ispada da je to kafa kendžara.

A otkud mi ovo? Ima jedna ekipa starih drugara, rasejana kojekuda po belom svetu, a okupljena u sajber-prostoru, gde razmenjujemo informacije, zezalice i pošalice svih vrsta. Koliko znam, Tanjin pečalbaski staž u Kuvajtu je najduži od svih rasejanih, jer još su njeni roditelji tamo napravili bazu jako davno. I baš nekoliko dana uoči jednog dolaska u Beograd, poslala je fotku onog što je kupila u dućanu nedaleko od svog stana u Kuvajtu. Zamolim Tanju da mi donese jednu teglicu, a ona, ne budi lenja, udovolji mi iz prve…

Kafu smo popili u zdravlju i veselju, a teglica ostade za uspomenu i spontanu prdačinu. Danas u kući pijemo Nescafe Brazero (kod nas ga nema, ali donose šverceri iz Mađarske po konkurentnoj ceni), a kenj… hm… a kendžare se setimo tek ponekad.