Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Sredinom šezdesetih, Jacques Levy je već bio čuveno rediteljsko ime u brodvejskim pozorištima, da bi krajem decenije, zajedno sa Rogerom McGuinnom (The Byrds) počeo da radi na mjuziklu inspirisanom Ibzenovom dramom “Peer Gynt“. Neki izvori navode da su imali u planu i country-rock mjuzikl za koji su intenzivno pisali pesme.
Iz nekog razloga projekti nisu realizovani.
Hajde da izvedemo mali eksperiment.
Ostavite predrasude po strani. Ne razmišljajte o grupi koju je javnost Jugoslavije (pa eks-Jugooslavije) naprasno odlučila da više ne voli (bar javno), pa da opet voli (makar krišom i dok ne prođe koncert), pa opet ne voli (jer tako je moderno). Ne razmišljajte o Goranu Bregoviću, osim možda kao o jedinom odličnom biznismenu u istoriji YU rocka, a potom odličnom trgovcu koji prodaje svoju ethno-fusion produkciju širom sveta i pljunite mu pod prozor. Molim vas samo jedno: skoncentrišite se na tekst ove pesme.
O kiču smo već raspravljali u nekoliko navrata na ovim stranicama i u diskusiji sa čitaocima nismo uspeli da nađemo pomirljivu formulu koja bi sve zadovoljila. Nema veze, kičerica nikada ne spava i sigurno će se ponovo pojaviti – sačekaćemo neki novi povod, pa ćemo da se vratimo na tu temu.
Ovo je pesma koja zove “Kič”: ismeva ga, a da, zapravo, ne spada u tu kategoriju.
Postoje dve vrste ljudi: oni koji su tiho trpeli sopstvene predrasude o muzici i, uopšte, umetnosti Davida Bowiea; i oni koji to ne žele da priznaju. Jer, ako ćemo pošteno: možda ne baš cele svoje karijere, ali svakako “barem poslednjih 45 godina”, Bowie je radio isključivo šta je hteo, nikome nije polagao račune i nikome nije objašnjavao značenja svog rada.
U tom kontekstu, bilo bi pošteno prema sećanju na velikog umetnika da prestanete da lažete kako vam se uvek dopadalo baš sve što je radio. Jer i vi i ja znamo da nije bilo tako.
Da pustim malo muzike, i to jednu stvar koju verovatno ne znate (objasniću vam zašto je verovatno tako), pa da nastavim sa svojom mršavom tezom za koju sam pak uveren da je potpuno tačna.
Češkate li se iza uha? Trebalo bi.
Nastavite sa čitanjem… “Ponekad valja da priznaš da si pokarabasio račun”
Sve je počelo vrlo naivno i nevino – krajem pedesetih mlađani crni klavirista Les McCann se, da prekrati vreme za vreme služenja vojnog roka, prijavio za tekmičenje telenata u Američkoj mornarici. I pobedio na takmičenju kao pevač, što mu je automatski obezbedilo pojavljivanje na televiziji.
Nastup u Ed Sulivan Showu je u to vreme bio ozbiljna ulaznica u muzički biznis. Tu je McCann iskoristio kako dolikuje.
Добро, де, неки су већ погодили да се не ради ни о каквом бурету. Ти неки нека пишу себи једно позитивно бројање, нек попију једну по свом избору да се часте, а за остале тзв. смртнике… ма, пуштамо одмах.
Познаваоце опуса Џетро Тала ништа овде неће изненадити – ни то што је Ијан Андерсон некад био толико млад да га није мрзело да из вечери у вече изводи ту тачку лудог флаутисте који стоји на једној нози док свира (издржао је само двадесетак година тако), ни што је узео да преради класичну Бахову ствар (тако се то ради а не ко оно ђубре Рије). Јер то је тада било нормално.
Да видим неки данашњи бенд да одвали класичну ствар и то инструменталну, и да доживи овације на сред песме. Истина, ово је једна од живљих верзија, но кад се упореди са каноничком верзијом са албума “Устај“, чује се да ту нема неке велике разлике – ниједна нота није прескочена, није збрзељано, само се пустило себи на вољу. И свирала се дрвена флаута – ко се овога наслушао, приметиће разлику.
Celi život mi prigovaraju da sam pomalo spor. Valjda se sa tim rodiš i privikneš se na neki drugačiji ritam. Ipak, to je mnogo bolje nego da mi kažu da nešto radim pogrešno.
Zbog te moje urođene sporosti, bilo mi je potrebno dve godine da se setim ove pesme. Bolje je i to nego da pišem Cohenu nekrolog. 
Zapravo, ima. I to velike.
Zapravo, nema. Baš nikakve.
Sa Grupom koja je svojevremeno odustala od pokušaja da sebi pronađe dobro ime družili smo se na Suštini pasijansa do sada samo dvaput (ovde i ovde). To su dve veličanstvene pesme. Ali, ja ću se sa otvorenom drskošću usuditi da izjavim da je ovo najbolja pesma u njihovom opusu, unapred svestan težine tih reči i lakoće svoje nepromišljenosti da te reči pretočim u zapis koji drugi živ čovek može da pročita.
Znate šta? Baš me briga. Ova pesma je toliko veličanstvena da bih mogao da je slušam svakog dana po dvaput, do kraja života.
Nije neuobičajeno da i najveći muzičari vremenom ostanu bez inspiracije i pretvore se u sopstvenu senku. U takvim situacijama obično se potraži sveža krv koja će da prodrma rutinu ili se napravi nova grupa koja nema nikakve veze sa prethodnom.
Rezultati su šaroliki.
When your mind divides you from your heart
You get to believing we’re apart
Illusions of division come from doubt and from suspicion
And i’m wishing in my soul
They’d never start.
Jedna od najomraženijih pesama iz opusa grupe Quicksilver Messenger Service možda baš i nije najbolji način za upoznavanje sa njihovim radom, ali ima jednu dobru stranu – što je duže slušate, sve više se lepite za nju.
Krajem šezdesetih QMS su bili već etablirano ime u San Francisku i okolini, a njihov album Happy Trails (1969) je postao nezaobilazan za sve one koji su voleli da slušaju američku psihodeliju toga doba. Iz današnje perspektive, to je jedan od ključnih albuma, koji je na najbolji mogući način uhvatio duh vremena, a fantastična međuigra gitarista Johna Cipolline i Garyja Duncana postala je legendarna.
S druge strane Atlantika dešavale su se čudne stvari: Jeff Beck je rasturio legendarnu, prvu postavu svoje grupe, a njegov klavijaturista Nicky Hopkins je doneo dalekosežnu odluku – odlučio je da se preseli u Kaliforniju. Razlozi su bili pragmatične prirode: zbog slabog zdravlja, više mu je odgovarala tamošnja klima. Osim toga, tokom poslednje turneje sa Jeff Beck Group po Americi uspostavio je kontakte sa tamošnjim muzičarima. Gostovao je na snimanju albuma Volunteers (1969) grupe Jefferson Airplane i bitno unapredio zvuk Steve Miller Banda na antologijskom albumu Brave New World (1969).
Mnogi, pa i sam Steve Miller, već su videli Hopkinsa kao veliko pojačanje za grupu i stalnog člana postave, sve dok na nekoj od brojnih tadašnjih zabava nije upoznao Cipollinu. Svedoci tvrde da je na toj žurci uspostavljeno doživotno prijateljstvo, a Hopkins se momentalno priključio QMS-u kao ravnopravan član. Valjda mu je bilo dosta života muzičara iz senke, bez čijeg klavira mnoge od najznačajnijih pesama The Rolling Stonesa, Kinksa, svih članova The Beatlesa i grupe The Who ne bi bile ono što jesu.
U ovakvom kontekstu nije ni čudno to što je došlo do radikalnog zaokreta u zvuku QMS-a (“Flute Song” je dobar primer). Fanovi su bili razočarani, jer albumom Shady Grove (1969), umesto gitarskih rifova, dominiraju Hopkinsove maestralne klavirske deonice, kao svojevrsni uvod u promene na muzičkoj sceni koje će se desiti u narednoj deceniji.
Neko od muzičara iz QMS-a je pomenuo da je četiri godine svakodnevno uzimao LSD. Onda je sasvim razumljivo da se u ovoj pesmi flauta pominje samo u jednom stihu, a neočekivano je nema u aranžmanu. Najzad, možda su oni sve vreme čuli tu flautu, ali nema te studijske tehnike koja bi to mogla da zabeleži. Bio je to vrlo dug “trip” posle kojeg su ovi momci utvrdili da svet kakav su poznavali više ne postoji.
