Religiju možemo definisati kao duhovnu vezanost ljudi sa Bogom. Ne svih, naravno. Religiozni ljudi su obično povezani u verske zajednice. Svaka od njih je specifična, iako su učenja koja su im u temeljima opšta – odnose se na suštinu, svrhu i poreklo svega postojećeg. Načini praktikovanja religije su različiti. Sprovode se kroz obrede i ritualne radnje koje se obavljaju na posvećenim mestima – hramovima, ma kako ih mi u svakodnevnom životu zvali.
Iako su različite religije uglavnom međusobno zavađene, jedna od stvari koja im je zajednička je pojanje koje je sveprisutno ma kom Bogu se vernici klanjali.
Orange days and purple nights
flying pastel coloured kites
and the flowers in your hair
scent the evening air
Pesma mi se svidela na prvo slušanje, a potraga za autorima se pretvorila u pravi engleski krimić u kojem je gotovo nemoguće složiti kockice iz sitnih delova.
M. je bila prirodna plavuša i nije se farbala. Moje komšije Cigani bi rekli za nju da je “lepa u pičku materinu”. No, njen pravi kvalitet je bio unutra. Ispod besprekornog fizičkog izgleda krila se dobro obrazovana žena, duhovita i puna neuobičajenih ideja o tome šta sve može da bude povod za dobar provod. U tom smislu – neprocenjiva.
Zbog svega pomenutog nikada je nisam posmatrao kao potencijalnu partnerku, ali…
Korni grupa je 1974. godine bila na svom kreativnom vrhuncu. Njihov “italijanski” album je bio odličan, a oni su imali kapacitet da izađu na crtu bilo kom bendu sa Zapada. U tom trenutku očekivao sam da će u Korneliju Kovaču prevladati progresiva nad komercijalom i da će grupa imati dugu i plodnu internacionalnu karijeru.
Dobacili su na zapadu do Pesme Evrovizije. I to je bilo sve.
Mada su iz Brightona dopirale ohrabrujuće vesti o tome kako su Kornijevci ostavili odličan utisak na probama i da važe za favorite na takmičenju, završili su u donjem delu tabele. Te godine pobedila je grupa ABBA, koja je potom postala planetarni fenomen.
Obrade tuđih pesama su oduvek bile popularne među muzičarima iz različitih razloga – neki su to radili da bi se zahvalili svojim idolima, drugi zato što im se određena pesma sviđa, a oni ekstremni da bi je raskomadali. Uobičajene tehnike u ovakvim slučajevima su promene tempa, drastične promene aranžmana ili izvođenje po obrascima nekog drugog žanra, različitog od originalnog. Takve snimke anglosaksonci nazivaju cover verzijama.
Nekada se muzičari tako dobro zaigraju da rezultat njihovih intervencija na predlošku nadmaši sva očekivanja. Pesma dobija epitet “definitivne verzije”, a koristi se i izraz “reinventing a song“, jer ono što se čuje nakon finalizovanja ostavlja utisak kao da je muzika ponovo napisana.
Ponekad pomislim da je najbolje voleti jednostavnu muziku – nema šta da se razmišlja o poruci pesme, lupkaš nogom u zadatom ritmu i naučiš da otpevaš refren pesme. I to je sve.
Po običaju, ja volim one koji su skloni da komplikuju stvari i često izgubim grdno vreme pokušavajući da odgonetnem “šta je pisac hteo da kaže”.
Kako većina samuraja jede lebac od onoga što se naziva informacionim i komunikacionim tehnologijama, imamo interni dogovor da tu temu ne pominjemo na blogu. I toga smo se, do sada, pridržavali.
Za gledanje današnjeg videa ipak ću morati da dam par tehnoloških napomena.
Pa makar me Šef zbog toga kaznio sa dva meseca nepisanja.
I’m going back to the ones that I know,
with whom I can be what I want to be.
Just one week for the feeling to go —
and with you there to help me
then it probably will.
Home and done it’s just begun
His heart weighs more, more than it ever did before
What has he done? God, help my son
Hey, stay a while, I’ll stay up
No sugar is enough to bring sweetness to his cup
I know sorrow tastes the same on any tongue
Davno je bilo, mislim još posle koncerta Santane u Budimpešti juna 2002. godine, da sam primetio pravilo: ako želim da dobro dokumentujem koncert koji sam pohodio, i fakte i utiske, moram to učiniti što pre. Po mogućstvu kad se samo odmorim od fizičkog napora, nakon povratka kući. Beše tako u nekoliko navrata i otkad postoji Suština pasijansa. Nisam baš uvek bio osobito pažljiv i vredan, pa sam ponešto i propustio, no neke važne trenutke ste možda upamtili, poput moje priče s koncerta grupe Colosseum u Pešti novembra 2014, što beše prilika kojoj sam prestao da se nadam pre mnogo godina, pa se ipak desio; ili sa koncerta Matorog Prdonje u Beču juna 2015, koji je bio na mojoj bucket listi… i još uvek je. Svojevremeno sam napisao i traktat o tome zašto mislim da je pohođenje velikih rock koncerata važno za ozbiljnog poštovaoca te muzike i ikonografije i to bi bio uobičajeni okvir u kojem se danas krećem kad opisujem koncerte.
Ovoga puta će biti malo drugačije.
Naravno: moji drugari već znaju šta je došlo na red, jer su me često prozivali da sam im dužan tu priču još od povratka iz Pule te tople septembarske nedelje 2015. Jer, znate kako je: pohoditi koncert Davida Gilmoura zbilja nije mala stvar.
Did you cause this misery?
Bandit, are you guilty?
Tell me, did you do these deeds?
Kada je Zoća pre par dana pomenuo kako je muzički svet prepun čudaka i ekscentrika, trebalo mi je između dve i pet desetinki sekunde da se asociram na onog kojeg mnogi smatraju najvećim ekscentrikom od svih u zoni popularne muzike… Zavirim u onaj mitski spisak svih numera koje vam je ova rubrika prinela na polzu i, naravno, otkrijem očekivanu informaciju: samo jedan jedini put smo do sada proverili šta je to Zappa. Međutim, ovog puta razumem razloge za to: proveravati šta je to Zappa je klizav i opasan teren koji jede duše ljudi.
Poput Roberta Wyatta pre par dana, ličnost i opus Franka Zappe je takođe definitivno nemoguće opisati u jednom članku. Ovog puta, to je u redu, jer svakako nemam vremena. A i da imam, budite sigurni da bih se napravio blesav.
Drž’te se sad. Ali svakako pustite glasno, ako možete.
