Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Naslušao sem se svakakvih epiteta o ženskim očima. Oči koje su “cold & evil” već su ređe. A kada su još spojene sa proračunašću, od njih treba bežati što pre i što dalje. Moji Gružani imaju jednu reč za takve žene – baksuz.
Interesantno je da sam ovu, tipično “mušku” pesmu, prvi put čuo u izvođenju jedne žene. I to ne bilo koje, već Linde Ronstadt.
Pritisak fizika kao nauka definiše kao dejstvo sile na površinu na koju deluje (Samuraj Miloš će, već, da me ispravi ako grešim). U većini slučajeva, ovaj pojam je vezan za izučavanje fluida (tečnosti i gasova). Zamislite samo ekspres lonac u kome kuvate supicu za nedeljni ručak – kada počne da šišti, to znači da je proradio pritisak vodene pare i da ga treba pripaziti jer može da eksplodira.
Kod ljudi, pritisak deluje uglavnom na suprotan način. Implodiraju. Kako su i muzičari ljudi, hajde da razmotrimo jedan od takvih slučajeva.
Sedamdesete su bile veoma uspešne za grupu Jethro Tull. Postavili su tako visoke standarde originalnošću, fantastičnim pesmama i scenskim nastupima kakvim se retko koja druga grupa mogla pohvaliti. Razmislite malo – njih nikada, za razliku od drugih velikih grupa , niko nije ni pokušavao da kopira. Mada su novinari često oštrili zube na albumima Tulla, a i Ian Anderson im nije ostajao dužan, imali su jaku kartu u rukavu u svim prepirkama – publika ih je fanatično volela, kao što ih voli i danas.
Sve dok se, 1980. godine, nije desio “big bang”.
Is it as passionate as it seemed?
Was it for real or some kind of dream?
Don’t talk about it, it’s not the same
Love me madly once again
I najveći frajeri nekad padnu u očaj i počnu da cvile. Jedina uteha je u tome što niko nikad nije umro od toga. 
The morning sun touched lightly on the eyes of Lucy Jordan
In a white suburban bedroom in a white suburban town
And she lay there ‘neath the covers, dreaming of a thousand lovers
‘Til the world turned to orange and the room went spinning round
Retko kad se desilo da se tako suptilno, odmereno i snažno uputi šamar društvu kao što je Shel Silverstin to učinio u pesmi koju danas slušamo. Međutim, preskočićemo verziju koju je 1974. godine matično snimila njegova grupa Dr Hook & the Medicine Show, ali ne zato što je reč o grupi koja ni samu sebe nije shvatala ozbiljno, pa zašto bi smo mi to onda činili, nego zato što postoji verzija koju ceo svet danas smatra konačnom, iako je ona snimljena u zbilja mnogo verzija od strane mnogih muzičara, znanih i neznanih. Ova pesma kao da je pisana za tu ženu; doduše, ona je tada bila izgubljena u besmislu druge vrste.
Reč je, naravno, o verziji koju je 1979. godine snimila Marianne Faithfull.
Po svom običaju tih godina, tokom zimskog i letnjeg raspusta sam dolazio u posetu tetki u Zemun – između ostalog i zato da bih sa beogradskih lokalnih stanica, koje nisu dobacivale do mojih preskromnih kapaciteta za slušanje radija, mogao da snimim nekoliko kaseta nove muzike, koju bih potom kod kuće slušao do besvesti. Ova izvedba pesme je tada bila nova i ja sam uspeo da je snimim. Da li je to bio Studio B ili dvestadvojka, sad bi bilo već previše da me pitate; te stanice tih godina su se prelivale u dobroj muzici. No, i sa ono malo mršavog znanja engleskog kojim sam tada raspolagao, kapirao sam da se u tom tekstu zbiva nešto više nego što sam tada mogao da rastumačim.
Prošlo je, vala, dosta vremena dok toj pesmi, koju bezgranično volim još od onda, nisam otkrio puno značenje. A tek je prošlo dosta dok tom značenju nisam dao i životni smisao.
Nastavite sa čitanjem… “Dok se vozi po Parizu, a topli vetar joj mrsi kosu”
Should I stay or should I go now?
If I go there will be trouble
And if I stay it will be double
So come on and let me know
Da li vas je nekada zezala ženska? A koga nije… 
I ako ozbiljno shvatimo drugi & treći citirani stih, postaje jasno da je dilema iz naslova, zapravo, večita.
Some say I got devil
Some say I got angel
But I’m just a girl in trouble
I don’t think I’m in danger
Hrabro, nema šta!
Ko je redovno čitao moje tekstove na Suštini pasijansa, zna kakve žene volim. Ko nije, može da navrati u arhivu i sam zaključi kako mu se ćefne. Ima još mnogo zanimljivog da se napiše o tom opštem mestu životnog pozorišta, ali danas će neko drugi da preuzme moju ulogu.
Pravi je trenutak da nastavimo tamo gde smo stali.
Život u zgradama ponekad zna da bude naporan. Komšija, koji stanuje iznad mene, izvodi neke radove u stanu pa mi je slušanje muzike nemoguće. Dok se on zabavljao hoblovanjem parketa, mislio sam da će da mi propadne kroz plafon sa sve mašinom. Beton zna neprijatno da vibrira, baš kao i moji živci.
Srećom, nije propao.
Da bih se nekako zaštitio od neprijatnog osećaja, nabio sam sluške na uši i pojačao se do daske. Pustio sam neke kandidate koji treba da se ovde pojave i zavaravam sebe da mogu da se skoncentrišem oko dešifrovanja teksta pesama, pa da se bacim na pisanje. Ništa od toga, vibriram zajedno sa stvarima u sobi.
Veliki muzičar u neuobičajenom izdanju… No, prvo da voz krene.
Uvek sam se pitao šta bi se sa autorom dešavalo da nije napisao ONU pesmu.
Garya Brookera prijatelji poznaju kao mirnog čoveka, a publika kao lidera grupe Procol Harum. Zaljubljenici dobro znaju da se u njihov opus treba dobro udubiti – nije slučajno to što im se albumi smatraju antologijskim. Zabrljali su tek malo, na samom kraju. Tako im i treba kada su sami sebi postavili visoke standarde. 🙂