Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
It’s a fusion of jazz and funk. It’s called “junk”.
Crtaći su decenijama uvodili klince u svet dobre muzike. Starije generacije su se učile džezu na “Tomu i Džeriju”, a hvala današnjim animatorima što nastavljaju ovu tradiciju i u svojim ostvarenjima. Današnji isečak je iz crtaća “Robots”, a muzička podloga je James Brown, “Get Up Offa That Thing”.
Neša, kada me pozove, voli da me pita: “Dečko, šta slušaš ovih dana?”. Ma koliko puta da sam čuo ovu njegovu rečenicu, uvek me nasmeje – nikako to “dečko” da izbaci iz nje mada je ponavlja decenijama. Valjda se više i ne gleda u ogledalo dok se brije, pa ne primećuje koliko smo se i on i ja ofucali.
“Jedno devojče, matorije i od nas samih…”
I nisam ga slagao.
Zlatne dečake britanske beat muzike, The Hollies, već smo pominjali Valex & ja, pa nije red da se ponavljamo. Tokom osamdesetih su se, na moje veliko iznenađenje, povampirili i nastavili da snimaju i nastupaju sve dok Allena Clarkea nije izdao glas.
Samo što nikoga od nas, matorih drtina koje su ispratili prvi deo njihove veoma uspešne karijere, više nisu zanimali.
Nastavite sa čitanjem… “Stan’, bre, malo barem zbog ljubavi”
Ponekad i duboka religiozna uverenja mogu da iznedre dobro prženje.
Inspiracija za album “He’s Coming” došla je Royu Ayersu po izlasku brodvejskog mjuzikla “Jesus Christ Superstar”. Po muzičkom žanru ova predstava spada prevashodno u rok operu (uz sjajnu muziku Andrewa Lloyda Webbera), te je Ayers odlučio da preradi tematiku u miljeu u kome se mnogo bolje snalazi, a to su jazz fusion i funk.
There’s a change in pace
Of fantasy and taste
Do you like good music?
Sa 10 godina te izbace iz izviđača jer su te uhvatili kako se vaćariš s curom. Onda ti nastavnik u izveštaju za roditelje napiše “Billy is Idle”, a ti na osnovu toga dobiješ ideju za svoje umetničko ime. Snimiš par uspešnih albuma, skrljaš se žestoko s motora, toliko da umalo ostaneš bez noge… ustaneš i nastaviš. Puniš 6 banki ove jeseni, a i dalje nastupaš istim žarom. Svaka čast, matori! 
Bilo koji vid zlostavljanja najčešće ignorišemo jer, zaboga, nama se to ne dešava. A i ne poznajemo ljude koji su tome skloni. Istina o tome nalazi se, najčešće, iza dobro zatvorenih vrata. Gadljivi smo na sve vrste „sigurnih kuća“ i često pomislimo da u pisanju medija o zlostavljanju ima preterivanja – uostalom, iz iskustva znam da su se neke osobe u takvim „ustanovama“ lepo udomile & neprestano štićenicama drže motivacione govore ne pomišljajući da se zaustave.
Kako se one osećaju, mogu samo da naslućujem.
Ako priupitamo sopstvenu decu zašto tako malo čitaju, lakonski će nam odgovoriti: “Svega ima na Netu, samo uposliš Gugla…”
Eh… Mnogo toga tamo nema. 
And now, the end is near
And so I face the final curtain
You cunt, I´m not a queer
I´ll state my case, of which I´m certain
Pa, njegov način se definitivno razlikuje od Sinatrinog…
I bought your record in New York City
Discorama down on union square
I must have played it a million times over
I’d close my eyes, imagine you were there
Hm… u evidenciji do sada objavljene muzike na ovim stranama imamo već devet puta razne Stjuarte… Al je bio dva puta, Rod čitavih pet puta, John jedared, pa čak i Dave pre nekoliko meseci, ali ne i ovaj iz današnjeg priloga. Red je da ispravimo grešku.
Music is my sanctuary
Music is my blanket
O liku & delu Jeffa Becka već smo više puta raspredali na ovome mestu. Kao čovek koji ne može da sedi miran, tokom 2007. godine odsvirao je seriju koncerata u čuvenom Ronnie Scott’s Clubu u Londonu.