Tag: muzika za popodne

Svi britanski muzički časopisi oduvek imaju oglase na poslednjim stranicama u kojima možete da se obavestite ko i gde svira u narednih mesec dana. Meni je interesantno da ih pogledam iz više razloga: da se podsetim mesta u kojima sam pio pivce & mlatio glavom, snimim novootvorena jer me ne napušta želja da se jednoga dana nađem tamo i obavestim o mojim muzičkim herojima o kojima novine više ne pišu, ali su i dalje aktivni.

Bolje je da se sretnemo na poslednjim stranicama novina nego u čituljama.

Nastavite sa čitanjem… “Bilo kada”

Šta povezuje grupe Deep Purple i ABBA? Naizgled ništa, jer ono što su svirali nema nikakvih dodirnih tačaka. No, zeznuo sam se.

Pošteno da priznam, Jona Lorda nikada nisam mogao da zamislim kao pisca dirljivih balada u fazonu Burta Bacharacha. Ispostavilo se da on ima i svoju nežniju stranu.

Nastavite sa čitanjem… “Sunce će ponovo zasijati”

Now ain’t it strange that I feel like Philby
There’s a stranger in my soul
I’m lost in transit in a lonesome city
I can’t come in from the cold

Danas bi William Gallagher, poznatiji kao Rory, proslavio svoj 68. rođendan, poštovan kao jedan od malobrojnih veličanstvenih prangijaša rock’n’rolla. Njegova muzika je mogla da se opiše lako, čak banalno: leti perje. Ali , daleko od toga da je bila banalna u svojoj srži.

Prvo da čujemo.

Nastavite sa čitanjem… “Philby”

Me gettin’ high off the sunshine

Grupa War već je obrađivana na ovim stranama, te se nećemo ponavljati. Reći ćemo vam samo da pogledate kroz prozor, ako već niste napolju po ovom divnom danu, i odvrnete potenciometar za jačinu na vašem muzičkom uređaju.

O, da… Sunce je, samo po sebi, dovoljno da nas uradi, kao što kaže pesma…

All of these lines across my face
Tell you the story of who I am
So many stories of where I’ve been
And how I got to where I am
But these stories don’t mean anything
When you’ve got no one to tell them to
It’s true…I was made for you

Ovako je krenula pesma “The Story” i sasvim je normalno što sam se odmah zapitao gde rastu ženske koje te još u prvoj strofi oduvaju. Onih metiljavih, koje “niko ne voli” i nešto stalno zapomažu, ima koliko hoćeš.

Malo vršljanja po netu daje odgovor – u Seattleu. Daleko, brate. Teško da će nam se putevi ikada ukrstiti. No, odmah mi je postalo jasno zašto zvuči tako kako zvuči, u tom gradu se rodio grunge. To me je malo pokolebalo, ali sam stisnuo zube i uspeo da složim priču.

Nastavite sa čitanjem… “Priča”

За разлику од Нина Ферера, Антоан је био од почетка до краја неозбиљан. Не сећам се да је макар једном покушао да ради нешто друго. Можда је понегде у тексту било и нечег јачег, не бих умео рећи.

Јер не знам ни италијански ни француски довољно добро да бих то приметио. То мешано порекло и комендијашки приступ су отприлике једине две тачке где се Ферер и Антоан поклапају. Све остало је различито.

То са италијанским делом порекла узети условно – рођен је у корзиканској породици, али негде на Мадагаскару, у тадашњој колонијалној царевини француској. Презиме, док га је имао (јер му је Антоан мононим, уметнички), је било италијанско.

Nastavite sa čitanjem… “Комендијаш протестне врсте”

You can hear the sound
Of the underground trains
You know it feels like distant thunder

Ne, nećemo se direktno uključiti u pljuvačinu onog sivog filma. Podsetićemo se samo jednog ostvarenja na istu temu koje je zaista pomerilo granice u svoje vreme, gde je glavna glumica izgledala kao seks bomba, a ne plašljiva curica, a njen partner ne kao metroseksualac, već kao muškarac u pravom smislu te reči. Jedina veza između oba filma je glas Annie Lennox…

Sa Bobom Dylanom sam stalno u nekoj svađi. Ne zato što ne volim njegove pesme, naprotiv. Danas me nervira zato što njegov menadžment vredno uklanja njegove snimke sa Cevke iz samo njima znanog razloga, pa ono o čemu sam nameravao da pišem nemam čime da ilustrujem. Dylanovo unjakavo pevanje me je oduvek nerviralo, a tek koliko sam vremena svog maleckog života potrošio da rastumačim šta je u pojedinim pesmama hteo da kaže…

Ponekad pomislim da me/nas namerno zeza.

Nastavite sa čitanjem… “Gospodine”

Jednostavne pesme stižu daleko. I duboko. Nema mnogo primera te tvrdnje koji su tako dobri kao ovaj.

Neka sluša ko ima uši. Neka čuje ko ima dušu.

A sad i reč.

Nastavite sa čitanjem… “Budi sa mnom”

Napiši, reče Zoća, pa posle toliko Rokija to bi valjda trebalo da se podrazumeva. Ajde-de, da napišem.

Desi se i to: poisključuju mi se svi osigurači koji nisu pregoreli – zaštitna mera protiv samouništenja; takvih dana se odmaram, hteo-ne hteo. Tog jutra sam spavao dugo, koliko nisam ni na letovanjima niti ujutru posle dočeka Nove godine. Bilo mi je toliko lepo, a toliko glupavo, da nije bilo druge nego da uključim neki filmski kanal na TV. Kad ja tamo, a ono finale filma “Rocky“.

Završi se film, ja lagano ustajem uz kafu krmeljušu, kad eto ti ga sad: “Rocky II“. Ma, vidi čuda: kada se osećaš tako kako se ja osećam u takve retke dane, nemaš kud nego da organizuješ celo popodne oko filmskog maratona.

Pa treći, pa četvrti… Ajoj, majko mila, nastavio sam da sedim pred televizorom…

Nastavite sa čitanjem… “Dan kad sam odgledao četr i po Rokija”