Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Ponekad sve deluje naopačke. Možda je to stvar pogrešne tačke posmatranja, ali moguća su i druga objašnjenja.
Nije što je ponedeljak. Nije ni što oko mene vlada sveopšta apatija. Nije ni što sam pomalo umoran od života u Danu mrmota. Nego mi je što se svako malo nađe poneko da me ubeđuje kako je sve u redu.
Dobro je da postoje takvi. Podsećaju me na to da još uvek imam koliko-toliko normalan pogled na svet.
Sa zrelošću koje donose godine, velike pesme nastaju tako što se o svakodnevnim životima govori na poseban način.
U neka davna vremena alhemija se smatrala kraljevskom veštinom. Nju su praktikovale sve velike civilizacije (Mesopotamija, Kina, Egipat, Persija, Indija…). Alhemičari su pokušavali da otkriju tajnu kamena mudrosti koji bi, šatro, omogućavao da se obični metali pretvore u plemenite. No, to je bila samo varka za naivne – iza hermetičkih tekstova koje su ostavljali za sobom krio se mnogo viši cilj koji bismo mogli da nazovemo duhovnim preobražajem.
Evropa je, po običaju, kaskala stotinama godina za njima. I kada su se Evropljani petljali sa alhemijom, kod njih je prevladao racionalni princip – iz nje su se razvile moderna hemija, metalurgija, medicina i još štošta korisnog, a danas se smatra pseudonaukom.
Građevinu drže stubovi i grede, a ne fasada. Isto tako, ključne komponente zvuka nekog benda nisu nužno one koje najpre prihvatite vizuelno.
Prošlo pola deset, ja još uvek u krevetu; odocnio sinoć poprilično. Zvoni mobilni: Zoća Peacock. Hm: ne bi on zvao bez razloga, on i ja drugujemo preko četvrt stoleća u nekim sajber-pripizdinama, navikli smo da se čitamo češće nego da se čujemo.
– Alo, hombre!
– Šta se radi?
– E’o, još ležim.
– Čuj, zaglavio sam sinoć nešto, odjutros glava ne radi, nisam ništa napisao za danas.
– I ti si se ulenjio kao i ja? Dešava se. Ama, bez brige: pokriću ja. Nećeš verovati koliko se moj prvi zicer za pisanje u naslovu poklapa sa ovim stanjem…
– Znači, da ne brinem?
– A kad smo mi imali razlog za brigu?
– To volim da čujem. Aj, pozdravi kod kuće!
– Take it easy, hombre!
Ponekad tema legne k’o budali šamar…
Neprekidni niz loših vesti nije specijalnost današnjeg vremena. Bilo je toga i ranije.
Jeste li čitali jutarnje naslove po novinama/portalima? U njima nema ničega novoga što već nismo videli/čuli godinama unazad, a što bi ukratko moglo da se opiše kako više nema dobrih vesti. I ako ih kojim slučajem ima, potisnute su u drugi plan i teško se do njih dolazi. Kolektivno živimo u strahu i neizvesnosti, paralisani da išta svrsishodno preduzmemo kako bi išta promenili.
Šta god mislili o svemu ovome, čini nam se da mač koji će preseći zamršeni čvor nije u našim rukama.
Šta znamo o muzičkoj produkciji koja dolazi iz Holandije? Gotovo ništa.
U trenutku kada sam prvi put čuo današnju pesmu, prvo sam pomislio na grupu Arcade Fire. Pa kada se malo razvila na The Decemberists, da bi na kraju zaključio da nije ni jedno ni drugo. Mračni i pesimistični folk-rock zvuk je vukao na pomenute grupe, ali je u potpisu pesme stajalo Blaudzun, reč koju vidim prvi put u životu i koja me ni na šta ne asocira.
Nema mi druge nego da se uposli tražilica.
I need a crowd of people
But I can’t face them day-to-day
Probudio sam se veoma rano, jutro se tek zaletelo. Nemam takav običaj, pogotovo kad iz bio kog (obično glupog) razloga okasnim na počinak. Nisam dovoljno spavao i već se osećam umorno. To me brine, jer preda mnom je naporan dan i nije baš da sam ga započeo kako bi valjalo. Da sam imalo pametan kao što nisam, nazuo bih najudobnije patike, možda strpao fotoaparat u torbu i krenuo u dvočasovnu šetnju. Ali, ne. Neće mi to izbiti sve ove sive misli iz glave.
Potreban mi je odmor. A ta šetnja u rano jutro bi trebalo da se desi bez obuće, koracima po pesku neke duge i puste plaže.
Puste želje. Pusti snovi.
Steve Morse je poznat kao čovek koji je nasledio mesto Ritchieja Blackmorea u grupi Deep Purple. No, on nije samo suvi prangijaš.
Onomad sam sreo prijateljicu koju dugo nisam video. Odmah je primetila kako sam se “uvoštio” i da se ne menjam, skoro da sam isti kao i pre mnogo godina, jesam postigao boju kose koja je primerena uzrastu, al’ ne mari… Oči mi i dalje sjaje i još uvek imam “pogled od koga ženama klecaju kolena”, mogli bismo da se vidimo i da se prisetimo starih dana…
Bože, toliko je lepo cvrkutala da zamalo da poverujem. 
Kada se jednom navučeš na pevanje Roberta Palmera, nema ti spasa. Uvek mu se ponovo vraćaš.
Muzičke enciklopedije pišu da je Robert Palmer bio veliki pevač izuzetnih glasovnih mogućnosti, jedan od najvećih koji su ponikli u Engleskoj. Žene, pak, tvrde da je bio čovek izuzetnog šarma, lepote i stila. Meni je u svakom pogledu bio uzor u tinejdžerskim godinama i pomno sam pratio njegovu karijeru.
Samo što ni približno nisam u životu dobacio kao on. 
Nije bitno kako tražite put u trenucima kada mislite da su vam sve lađe potonule. Važno je da ga pronađete.
Iako smo ovdašnji Комшија i ja veliki obožavaoci grupe Strawbs, prosto mi je neverovatno da je na ovom blogu objavljen samo jedan tekst o njima. Ne postoji ni jedan valjan razlog da ih izbegavamo, tim pre što je u pitanju jedna od najoriginalnijih britanskih grupa svih vremena. Strawbsi imaju samo jednu manu: tokom dugogodišnje karijere, čiji početak seže u 1964. godinu, nikada nisu bili u medijskoj žiži, iako to svakako zaslužuju svojim kvalitetnim opusom.
Prethodnu priču o njima sam, zgodno za današnju, završio odlaskom Ricka Wakemana iz grupe.
Vaša je stvar kako ćete utrošiti vreme posvećeno muzici. Možete ga sprcati na evrovizijski glamur i ostale šuplje strukture po receptu “mnogo košta, ništa ne vredi”. Možete se pak okrenuti onima koji znaju da je njihova obaveza kao umetnika da vas pomaknu s mesta. Ali, takvi od vas traže da se nađete na pola puta.
Posle tri uzastopna Top 40 albuma, Thea Gilmore je upravo juče objavila novi album. To je razlog za pažnju. Njena muzika me je okupirala poodavno, kad sam kod nje otkrio snažan talenat za pisanje muzike. Nešto kasnije sam shvatio koliko dobre tekstove ta cura piše, a tek kasnije, kad sam malo uglibio u sadržaj u širem okviru, upecao sam se na njenu čestu praksu korišćenja suštinski kontradiktornih elemenata u pesmama. Kada sam jurnuo na Cevku da čujem prvi promo sa novog albuma, nisam mogao da obuzdam smeh.
Da, upravo to: pesma zaista zvuči kao klasično evrovizijsko đubre koje niko pametan ne bi poželeo da čuje ni do kraja, a kamoli dvaput.
A onda sam, poučen ranijim iskustvom, obratio pažnju na tekst.
