Tag: muzika za popodne

Koji li mu je sada, mislite se, čim ste pročitali naslov. Znam, nekima je ova reč nepoznata, Wikipedija se slabo bavi lokalizmima (ovoga nema, proverio sam), sem ako nisu sa anglosaksonskog područja. A i tu niste na sigurnom terenu. Ako ste daleko, kao na primer u Australiji, i ako vam je engleski jezik maternji, Google će vas elegantno zaobići. Nema vas u njegovim pretragama, nema vas i u realnom životu! Sve vam je jasno? Probajte, ništa ne košta. 🙂

Nisam lingvista. Srbi još nisu stigli da se bave tom odrednicom na Wikiju jer, po običaju, imaju preča posla, pa sam morao da skoknem kod komšija. I oni imaju svoje probleme, jezik je živa stvar koja se svakodnevno menja, ali su neke opšte odrednice već odradili i zato su u EU. 🙂

Pa da posegnemo za etimologijom, barem da znamo o čemu pričamo…

Nastavite sa čitanjem… “Ponjava”

Imam folder u računaru u koji pakujem sve neke opskurnosti koje mi se dopadaju pa, šatro, tešim sebe da ću napisati nešto o njima kada mi vreme dozvoli da to malo više istražim. Malo sutra! Vremena je sve manje, a lista je sve veća, pa se sve teže snalazim u njoj.

A i Valex je načeo temu Down Under, “where women glow and men plunder”, pa kud’ svi, tu i mali Mujica.

Dakle, vreme je za pospremanje foldera…

Nastavite sa čitanjem… “Čvrsta stena”

Željno sam očekivao poštara, a on nikako da dođe. Svaki čas trčkarao sam do prozora nadajući se da ću ga ugledati. Ili osluškivao zvuke sa stepenica – poznavao sam njegov korak. Bio je, po mom računu, taj dan.

Onda se oglasilo zvono. Otvorio sam vrata i ugledao njegovo lice zajapureno od napora. Mašio se za svoju veliku, crnu torbu, i nasmejan, rekao:

– Stigla neka preporuka. Nisu ploče.

Moj entuzijazam je momentalno splasnuo ali to nije bio razlog da ga ne pozovem da uđe na standardni tretman: slatko, kafa i rakijica. 🙂

Poštar Mile je bio jedan od onih neupadljivih ljudi pored kojih svakodnevno prolazite, a da ih ne primetite. Uglavnom gleda i ćuti. Jezik mu se razveže tek kada te upozna ili posle druge rakijice. Tog dana bio je nekako čudan, ćutljiv, više nego obično. Vidim da ga nešto muči. Zamolio je da mu naspem treću.

– Neka muka, a? – pokušavao sam da ga navedem na razgovor.
– Drugu Titu je loše, jako loše… – promrmljao je i zagledao se u čašicu.

Ispratio sam Mileta, u silasku mi je mahnuo i rekao:

– Vidimo se za koji dan, ne brini, doneću ti ih.

Nastavite sa čitanjem… “Ubica”

Posle “Men at Work” od pre par dana, evo još malo dobre Aussie muzike.

Bio sam u gadnoj dilemi da li da pustim ovu gornju, ili “Hey Little Girl“. Tako je to kad bend nije “one hit wonder“, već konstantno pravi dobru mjuzu.

Nastavite sa čitanjem… “Velika zemlja na jugu”

Mrzim kada se ljudi svađaju. Time pokazuju nemoć da razreše međusobne sukobe i probleme, a to ni za koga od njih nije dobro. A kada matori ljudi počnu da se svađaju… tek to mi ide na živce. Upitam se na šta su sprcali sve svoje godine kada se ponašaju kao mala deca.

Neka ih, neka se ćeraju, na kraju će svi doći kod tete Persefone.

Nastavite sa čitanjem… “Persefona”

Malo muzike iz Švajcarske, a da nije jodlovanje…

Billy Mackenzie, vođa škotskog postpunk/newwave benda Associates imao je isključivo vokal Shirley Bassey na umu dok je pisao reči ove pesme. Spoj njenog glasa kao odjeka muzike ranih šezdesetih i moderne elektronske podloge bio je pun pogodak.

Nastavite sa čitanjem… “Božanski ritam”

Jeste li znali da postoji grupa koja je starija i od naših očeva?
Sada se većina vas češka po glavi i pita se da li sam skroz prolupao? Ili iznosim neproverene tvrdnje da bih zaintrigirao čitaoce. Zato sam morao da odaberem pesmu koju svi znaju.

Ima barem još jedan ovde koji se, pored mene, slatko smeje. 🙂

Nastavite sa čitanjem… “Matematika”

Acu sam upoznao za vreme “NATO agresije”, dok smo se lomatali po šumama i gorama naše zemlje ponosne. Imao je 130 kila, velike plave oči i dobar smisao za humor. Njegov Kalašnjikov, za razliku od moga, imao je i ime. Lucille, sve mu je tepao. Pitao sam se zašto je dao žensko ime tom muškom “instrumentu”, ali mi je odmah bilo jasno šta je slušao.

Sećate li se dana kada je NATO ugasio svetlo celoj zemlji? I kada je grmelo & sevalo na sve strane, kao da sam Tor vitla svojim moćnim čekićem, negde, iza oblaka. Nastavite sa čitanjem… “Izgubljena patrola”

Opet je sin došao do mene i hoće da me zagrli. Ne znam šta mu je, što je stariji, sve više iskazuje emocije prema meni. Možda postaje svestan činjenice da svi njegovi drugari, potajno, priželjkuju da im budem otac. Ne zato što sam ja idealan otac nego, verovatno, zato što sa mnom sva ta deca vole da pričaju. 🙂 Taman kada se naoštre i misle da su sve živo apsolvirali, ja ih iznenadim: nekom novom muzikom koja nas, polako, uvede u neku ozbiljniju priču. Drugi očevi, očito, nemaju previše strpljenja, a i slabo slušaju rock’n’roll, naročito noviju produkciju, pa “očinska” priča “padne”, otprilike u vreme kada njihovi očevi nisu ni mislili da će, jednoga dana, biti očevi. 🙂

I tako, pre neko veče, pišem prilog za SP, sin gleda film na kablovskoj, da mi ne smeta, a ja i dalje čujem muziku koju prepoznajem. Što reče Umetnica jednom prilikom, dok smo pazarili u obližnjem dragstoru:

– Ti nisi normalan, čuješ dve različite muzike u jednom prostoru! 🙂
– To je zato što imam velike uši! Bož’ja volja! A, možda, i dar! 🙂

Elem, da se se vratimo na priču, priča o ženama neće nas daleko odvesti…

Nastavite sa čitanjem… “Puno srce”