Danas od vas tražim samo dve jednostavne i povezane stvari: nemojte da izmišljate konotacije za prepirku i prepustite se odličnoj muzici. Ostalo će doći samo od sebe.
Veliki Petak i Vaskrs nekome predstavljaju ozbiljan metafizički simbol, za nekog su emotivna ikonografska kategorija, a mnogima je to prosti vikend pun nekakvih tradicionalnih ritualčića koje upražnjavaju iz navike u krugu bližnjih. Pravo da vam kažem, bio sam u prilici da taj praznik doživim na mestu i na način koji teško da je moguće prevazići, pa se nešto baš i ne satirem da bilo kome objašnjavam bilo šta. Umesto toga, predlažem vam danas (ili bilo kad tokom ovog vikenda) jednu zanimljivu muzičku ekskurziju.
Los Lobos su eminentni predstavnici Chicano kulture sa ozbiljnim pesmama, a ne tek puki zabavljači, kao što to mnogi misle.
Najmoćnije carstvo pretkolumbovske Amerike, koliko do sada znamo, stvorili su Asteci. Španski konkvistadori i misionari su pomno beležili na šta su nailazili tako da se o njihovoj kulturi i načinu života mnogo zna, a ostaci njihovih građevina u današnjem Meksiku i danas izazivaju strahopoštovanje.
Jedino što se ne zna je odakle su Asteci došli.
O toj temi se neprestano lome koplja u naučnim krugovima.
U svakom javnom bavljenju, kada se odreknete prepotentnog nastupa i zapravo samo pokušavate da se dokažete svojim radom bez obzira na pakosne komentare sitnih duša, proći ćete loše.
Kada je Zoća juče pomenuo sindrom “neuspešnih” – to jest, uspešnih imena iz sveta muzike koji su imali taj peh da neki idiot koji piše za muzički časopis izjavi kako im je glavna karakteristika to što liče na nekog drugog, već dokazano uspešnog i tiražnog, nisam mogao da se ne setim veoma sličnog i ništa manje nepravednog slučaja.
Fascinantno je, pak, sa koliko mirnim i gospodskim stavom je Robin Trower izdržao krajnje vulgarne i neopravdane kvalifikacije u času kada je stvarao fantastičnu muziku.
Barclay James Harvest je grupa koja je bolja od mnogih drugih koje su napravile značajne karijere. Okolnosti su im retko kada išle na ruku, pa su kod nas ostali gotovo nepoznati.
Posle buteljke dobrog vina i kada sam dobro raspoložen, prijatelji me uvek nagovore da izigravam DJ-ja u sopstvenom domu. Omiljena disciplina im je da im puštam “propale bendove” za koje, obično, nisu čuli. A kada se fešta završi, u vazduhu često ostaje da lebdi pitanje: zašto te grupe/autori nisu dobili zasluženu pažnju iako su imali sve preduslove za uspeh?
Ovakvu kvalifikaciju do sada nisam čuo. Ako je ne zabeležim, zaboraviću je, a to bi bilo nepravedno i pomalo rizično.
Kad je neko lud, onda tu nema pomoći: ovu frazu sam do sada previše puta upotrebio i malčice se već izlizala, ali kad malo pažljivije poslušate ovo što imam da vam predstavim, razumećete zašto je celishodno da to izrazim baš tako.
Elem, mislim da je Gentle Giant jedina grupa sa kojom sam ikad u životu imao posla, a da se desilo sledeće: zarazio sam se na prvo slušanje, a pritom ja nikada nikoga pametnog nisam uspeo da zarazim za tu muziku. To da su ti ljudi bili kolektivno ludi nije nikakva misterija. Zato valjda nisu ni mogli da prevaziđu vreme u kojem su radili. Ali oni su se bar razbežali kud koji: ja sam problem. Sklonost ka anahronim i (is)komplikovanim oblicima muzike izvesno me kvalifikuje barem kao potencijalno ludog. Drugi se izvlače: no, izgleda da moja okolina krije od mene neka saznanja o meni.
Štaviše, u par navrata umalo nisam nadrljao zbog njih. Boktemazo, pa to mi se nije desilo ni sa glasnim puštanjem grupe King Crimson.
Na današnjem tržištu postoji veliki broj kvalitetnih gitara. Među njima posebno mesto zauzima Fender Telecaster – mnogi tvrde da njega sviraju najbolji među najboljima.
Slušanje muzike sa radija mi služi kao zvučna kulisa dok radim. Uglavnom je puštena tiho, da me ne ometa i odvlači mi pažnju, stvarajući mi ambijent u kome najbolje razmišljam. No, povremeno, uši mi registruju nešto na šta same odreaguju i to je najbolji znak da je muzika koja se u tom trenutku emituje zaista dobra ili po mom ukusu. Tako je bilo i sa današnjom pesmom: neočekivano je uletela, posle 10 sekundi znao sam da je u pitanju neko od onih koje mi ovde kolokvijalno zovemo “slepcima” – to su oni što znaju da odsviraju sve ono što može da ti padne na pamet. Kao i ono o čemu uopšte nemaš pojma.
Samo što su u ovom slučaju u pitanju tri “slepca”.
Kako me sustižu godine, tako mi tišina sve više prija. Ne govorim o tišini gluve sobe, već o prostom izostanku meteža: ne smetaju mi ambijentalni zvukovi. A tu na red dolazi činjenica da živim u maloj varoši, da se preko puta moje kuće nalazi park lokalne bolnice i, konkretno ovih dana, da je najzad došlo vreme da prozor ostane otvoren, možda ne celog dana, ali tokom dužeg vremena.
Privilegija koju sam dobio tom kombinacijom su brojni kosovi koji se oglašavaju od praskozorja do kasnog jutra.
Poslednjih godina ih ima i bliže: ugnezdili su se na ona četiri drveta u mom dvorištu i od aprila do juna se budim doslovno okružen zvukom nalik na početak današnje muzičke numere.
Lepe žene, miris benzina, uspaljena čula, brzina… Bilo da je to bila životna filozofija ili prosti stereotip, ostaje kao jedan od nesalomivih rock’n’roll šablona.
Mogi tvrde da je rock & roll tipično muška stvar. Ne bih se složio sa tom konstatacijom jer znam dovoljno žena koje su žestoke barem kao i muškarci, a ne fali im ni muzičkog umeća. Pre je stvar u psihologiji i utiscima koje umetnici/umetnice proizvode i uvreženim stereotipima – žene, uprkos agresivnom feminizmu u poslednje vreme, još uvek doživljavamo kao “slabiji pol”, majke, predmete žudnje, a muškarce kao lovce u potrazi za plenom.
Samim tim mizanscen za predstavu koju svi mi svakodnevno igramo je odavno postavljen.
To što je Dylanov katalog najzad otvoren za principe 21. veka iskoristiću da vam otkrijem jedan element u slagalici svog odrastanja.
Ne Cevki se nedavno desila tektonska promena: kancelarija Boba Dylana koja brine o njegovom muzičkom nasleđu na tržištu odlučila je da pusti značajan deo njegovog kataloga u opticaj. Tamo još uvek nema nekih značajnih numera (ili ako baš hoćete: beznačajnih, ali dragih), ali razlika je već strahovita: Bob Dylan je najzad, posle dugog perioda sporadičnog promotivnog pojavljivanja na Internetu, postao deo najvažnijeg medijskog kanala civilizacije 21. veka.
Za svet banalna, ali za Suštinu pasijansa značajna promena je ta što ćemo sad moći da zahvatimo u taj katalog kako bismo ozvučili svoje priče o muzici koju volimo i epizodice iz života koje jedino tom muzikom možemo da ozvučimo.
Za početak biram prvu pesmu sa prvog vinila Boba Dylana koji sam svojom rukom stavio na gramofon i pažljivo preslušao. Nije to bio moj vinil, a kamoli moj gramofon, ali ko te pita za to: bilo je to moje iskustvo.
Nije da sam tad išta suvislo razumeo. Imao sam nepunih trinaest, čak ni sve glagolske oblike engleskog jezika nisam dobro znao. Sa ovim stihovima prvog rock’n’roll Nobelovca se pomalo patim i dan danas, nije da nije. No, ostade tada nešto u meni, pa zauvek.
Neki sjajni radovi su ostali skriveni u sad već dugoj istoriji muzičke scene na Ostrvu. Nije to bilo zato što je ta muzika loša – o, nikako.
U vreme kada su diskovi još uvek bili retkost, moj prijatelj Steva je umeo da me s vremena na vreme iznenadi. Još dok je arbajtovao po Švajcarskoj, razvio je mrežu prijatelja sa kojima je razmenjivao diskografske poslastice, a po povratku u domovinu doneo je impozantnu količinu vinila koja se merila hiljadama primeraka. Kontakte sa istomišljenicima iz evropskih zemalja nikada nije prekidao, a nosači zvuka su nastavili redovno da pristižu u popriličnim količinama.
Jedino što me muzika zabeležena na njima nije preterano interesovala, sem kao arhivska građa.
