Tag: muzika za popodne

Nisam se šetao u čizmicama, nego u patikama, ali tek kad sam se mašio kvake na kapiji, desio se onaj dobro poznati osećaj koji vodi u čeloklep: nisam okačio muziku za popodne. Šta ćeš, dešava se. A kao da negde gori, daleko bilo. Tek, kažem, ispade simbolično.

Danas slušamo fenomenalni (i jedini) hit najpoznatije ćerke na estradnoj sceni šezdesetih: Nancy Sinatra, cura kojoj tata nije pomogao°.

Nastavite sa čitanjem… “Muzika za rano veče: Čizmice za šetnju”

Pesma koju danas slušamo prikladno se oslanja na ono što smo čuli juče: ako su CSN&Y načeli ugled Richarda Nixona među onima koji su do tada o američkim predsednicima razmišljali kao o bogovima sa Olimpa, onda je Stevie Wonder tek stavio mašnicu na njegov prevremeni ispraćaj u junu 1974. godine. Pesma “You Haven’t Done Nothin’“, koja je eksplicitno upućena Nixonu i njegovoj rahitičnoj politici, objavljena je na fenomenalnom albumu Fulfillingness’ First Finale (1974), koji je deo one neverovatne kanonade od pet perfektnih albuma koje je Stevie Wonder, kao niko pre njega i niko posle, dao svetu na slušanje i razmišljanje.

Nastavite sa čitanjem… “Ništa nisi uradio!”

Tin soldiers and Nixon coming
We’re finally on our own
This summer I hear the drumming
Four dead in Ohio…

Četvrtog maja 1970. godine u podne, studenti Državnog univerziteta Kent u Ohaju su pokrenuli četvrti dan demonstracija protiv proširenja rata u Vijetnamu na Kambodžu, kao i protiv autističnog ponašanja vlade SAD. Tom prilikom, pripadnici Nacionalne garde Ohaja su pucali u studente i ubili četvoro. Javnost je zanemela. Neil Young je progovorio, i to odmah…

Iste večeri, Neil Young je sklopio pesmu “Ohio“, a pošto je u tom času bilo u toku snimanje nekih materijala grupe CSN&Y, sutradan su snimili pesmu. Do sledećeg jutra, manje od 48 sati nakon tragedije, kopije traka su se već nalazile u mnogim nezavisnim radio-stanicama i bile puštene u etar. U roku od nedelju dana, cela Amerika je znala tu pesmu.

Nastavite sa čitanjem… “Niksonovi olovni vojnici”

Bill Fay je čovek o kome nisam znao ama baš ništa dok mi moj pažljivi prijatelj Zoća nije skrenuo pažnju na njega. On je napisao doslovno ovo:

…Koliko velikih pesama je ovaj čovek napisao!!! Zanemarite pevanje i produkciju, slušajte muziku i tekst, biće vam jasno o čemu pričam. Šta li je ovaj čovek propustio u životu zato što ga je diskografska kuća odjebala…

Znajući da Zoća ne priča u prazno kada je reč o ovakvim stvarima – iza njega je više od 40 godina probiranja i pažljivog slušanja – potražio sam o čemu je reč. Prvi susret sa Billom Fayem je nešto prikladno za čestitku svima vama koji danas obeležavate Božić.

U vaše zdravlje, ljudi moji! Želim vam mir u duši.

Večeras slušamo pesmu sa albuma Feast of Wire (2003), koji iz mnogih razloga ima posebno mesto u mom srcu kada je reč o opusu jedne od najboljih grupa koje je izrodio žanr koji neki nazivaju americana ili alt-country, neki tex-mex (iako je bend iz Arizone…), neki indie rock ili indie folk, a zapravo jedino pravilno ime je: dobra muzika. Slušaj.

Nastavite sa čitanjem… “Muzika za kasni sat: Valcer usred pustinje”

Danas slušamo filmski klasik, pesmu čija popularnost je uzvratno poslužila da i matični film postane i ostane još popularniji. Pesma “Always Look at ther Bright Side of Life” je završna i, fakat, glavna tema filma Life of Brian (1979). Najpre slušamo jedno “malo kasnije” izvođenje.

Nastavite sa čitanjem… “Uvek nasmejano!”

I tako, prođe i to…

Tokom jučerašnjeg dana, za svaki slučaj, držali smo šlemove na glavama, pa nismo imali kad da se bavimo muzikom. Ali sad, eeeee, sad je drugo. Nekako mi je svet veći, lepši, pun boja i mirisa, kao da je došlo proleće… Botemazo, ne znam šta je najprikladnije da slušamo ovom prilikom.

Aj’ recimo ovo. Da, ovo. To mi je po volji!

Nastavite sa čitanjem… “Muzika za dan posle smaka sveta”

Smaka sveta izgleda da neće biti, ali me je jedan omanji Armageddon u lokalnoj računarskoj mreži omeo da isporučim ovaj prilog na vreme. Lepo kažu: “Ko se IT-a laća, od IT-a će i zaginuti (na poslu)”.

Ovu radnu nedelju nam je otvorio ska, pa je red i da zatvorimo krug. Danas je većina blogova kao muzičku podlogu imala temu smaka sveta, tako da su se uglavnom vrteli R.E.M, Elvis Costello, Nick Cave ili U2. Mi smo odlučili da se zamislimo nad onime šta se dešava posle toga, u čemu će nam pomoći The Specials.

A sad nešto baš lagano za ovo tmurno popodne…

Za retko koji muzički žanr (ako isključimo lokalna zavijanja koja ni ne uvršćujem u muziku) mogu reći da me ama baš ništa ne privlači kod njega. Ipak, kada se acid house pojavio krajem osamdesetih, shvatio sam da se nas dvoje nećemo ama baš nimalo družiti. Stoga je ovaj izlet Yazz, tipične predstavnice tog zvuka, u reggae zaista prijatno iznenađenje.

Godinama pre Adelinog rođenja, jedna druga pozamašna Engleskinja je svojim moćnim glasom uzdrmala ostrvsku pop scenu…

Nastavite sa čitanjem… “Sve sam otplakala”