Tag: muzika za popodne

Danas slušamo celishodno editovanu, produženu verziju čuvenog muzičkog epigrama “Last Train Home” fenomenalnog Pata Methenyja. Kad pogledate ovaj snimak uz muziku koja paše kao da je za ovaj snimak i pisana, biće vam jasan razlog produženja.

Sećam se kad sam čuo album Still Life (Talking) prvi put, još je nov na sceni bio. Ovu numeru, poslednju na strani A, slušao sam do besvesti. Mislim da sam tad prvi put čuo suvislo sviranje gitarskog sintisajzera. U to vreme, pojavili su se neki novi gitaristi – Jonathan Butler, čiji prvi album koji je izdat u Jugi sam voleo, i volšebni Stanley Jordan, velemajstor bez presedana. Svi su oni koristili gitarske sintisajzere, a onda se pojavio stari lisac Metheny i verovatno rekao u sebi “da vam čika Pat pokaže kako se to radi”. Izuvanje.

Danas slušamo verziju čuvene Motown pesme “I Heard It Through the Grapevine” u izvođenju fenomenalne Marthe Reeves, pevačice koja je mogla da postane najveće ime Motowna samo da se nekom prohtelo, kao što nije…

EDIT: Nema više te verzije online… Menjamo je: ovog puta, Marvin Gaye.

Koja je vaša omiljena verzija ove pesme?

Danas slušamo Black Rebel Motorcycle Club, bend koji je uspeo da načini sopstveni identitet na tradiciji Blue Öyster Cult. I to kažem bez poslednjih primisli, nego u nameri da na trapav način iskažem ozbiljan kompliment. Poslušajte ovu svirku.

A ako vam je stalo da čujete studijsku izvedbu, koja je takođe zanimljiva na svoj način (ova živa verzija je meni milija), potražite je ovde.

Danas slušamo jednu važnu i temeljnu pesmu koja je na najbolji način uhvatila atmosferu američkog Juga, i to iz doba kada je bilo najteže biti južnjak.

Nastavite sa čitanjem… “Noć kad su pregazili Diksi”

Priznajem, današnja numera je odabrana zbog spota, bez obzira na to što mi je i inače veoma draga. Dakle, otvorite kao HD snimak u režimu punog ekrana, zavalite se i obratite pažnju na svetionik.

Istina, ovo je više muzika za veče nego za popodne. Srećom, kasnim dva sata, pa nije neka greška…

Kad pomenemo Čarlija Čaplina, svi se setimo lika skitnice, jednog od najupečatljivijih arhetipa u istoriji filma. No, mnogi ne znaju da je Čaplin veoma intenzivno komponovao muziku za svoje filmove i da je pritom napisao i neka vanvremenska dela, poput pesme koju slušamo danas.

Pomalo je groteskno to što slušamo baš nesrećnu Džudi Garland u izvedbi ove pesme. Baš je njoj trebalo više smeha, a manje alkohola…

Nastavite sa čitanjem… “Smej se!”

Za danas biram jedan od najsvetlijih komada u istoriji pisane muzike: četvrti stav Devete simfonije Ludviga van Betovena, op. 125. To je finale, čiji integralni deo je čuvena Oda radosti. A izvedba… Ovako nešto se ne dešava svaki dan. Nismo ni znali da se u Japanu dešavalo i ranije: hor je sastavljen od deset hiljada pevača. Ovoga puta, na koncertu održanom 29. decembra 2011, sa izuzetnom posvetom postradalima u zemljotresu i cunamiju u martu 2011.

Spektakularno. Ali reči su beznačajne. Neka sluša ko ima uši. Neka čuje ko ima dušu.

Grupa The Who je jedna od onih koje su se dokazale na najteži mogući način: isključivo radom. Neprekidnim dokazivanjem. Večitom potvrdom ostanka na liniji. Njihov fabulozni koncert od dvanaest minuta na poluvremenu utakmice superboula 2010. godine spada u nešto od najluđeg i muzički najsavršenijeg što sam u svom životu čuo na talasima rock’n’rolla.

Nego, poslušajte ovo: reč je o koncertu 2000. u Royal Albert Hallu. Beše to poslednji nastup koji je John Entwistle održao pre nego što je otišao na neko bolje mesto 2002. godine.

Da, dobro ste videli: to je bio Nigel Kennedy.

A numera? Uh, o njoj bi moglo mnogo da se priča, ali to zaista više nije toliko važno.

Nekome je danas rođendan… Srećan ti rođendan!

A muzika… Eh, muzika, šta bismo bez nje… Ovo je nešto iz vremena kada se muzika stvarala, a ne proizvodila. Ovo nije baš Led Zeppelin, ali tek što nije. Velika muzika, sjajna.

Na današnji dan pre 58 godina, 12. aprila 1954. godine, Bill Haley je snimio pesmu “Rock Around the Clock” i pokrenuo lavinu najznačajnijeg muzičkog izraza u istoriji. Rock’n’roll je postao institucija.

Pošteno je reći da je ta numera napisana i snimljena još 1952, ali tad se nije primila. Bill Haley je imao sve što je trebalo da iskra bude zapaljena kako valja.

Azbuka!