Tag: muzika za popodne

Stvari koje rastu

Sestre Shook božanstveno pevaju i to je njihov najveći kvalitet. Utisak kvare pomalo nezreli tekstovi.

Kada sam kao klinac počeo da slušam radio, nisam mogao ni da naslutim da ću, mnogo godina kasnije, završiti u njemu. Mikrofon je kao droga: kada se navučeš, teško ga ostavljaš. Tako je i danas, iako sam sada daleko od tog medija: ostala je u meni ljubav prema radiju, kao i navika da mi nešto svira u pozadini, bilo šta da radim. Kako mi je teško da nađem stanicu koja emituje muziku po mom ukusu, obično pomeram skalu do trenutka kada mi neka od pesama privuče pažnju i tu se zaustavim.

Tako sam i naleteo na Shook Twins.

Nastavite sa čitanjem… “Stvari koje rastu”

Grad koji funkcioniše. To mu je i posao.

Postoje neka dekadentna mesta na kojima se ljudi ponašaju, zamislite ovu čudnu reč: uljudno.

Pre mesec dana ili koliko beše prošlo od onda, gledam snimak i ne verujem svojim očima: bura navukla prekomernu plimu na sever Jadranskog mora, pa se voda u Veneciji podigla preko jednog metra “iznad crte” i poplavila dobar deo grada. Ne, nije to čudno, jer se dešava često, bar jednom godišnje. Nego, na ulazu u neki restoran, do kojeg se dođe po nekoj skeli koja je iznad vode, osoblje deli gostima gumene čizme u veselim bojama, konobari su već tako obuveni, svi su u vodi do gležnjeva, ali restoran je pun k’o oko, nema slobodnog stola, raspoloženje je očigledno onakvo kakvo i treba da bude na prometnom mestu gde gladni postaju siti, a ljudi nemaju mentalni niti finansijski problem da ručaju u restoranu.

Drugim rečima, grad funkcioniše.

A onda pomislih: jebote, i ja razmišljam o glupostima. Pa kakva je to uloga grada nego da funkcioniše?

Nastavite sa čitanjem… “Grad koji funkcioniše. To mu je i posao.”

Čvrst sam kao stena

Danas zvuči gotovo neverovatno: malo je nedostajalo da ova pesma postane tuđi hit.

Dok sam se danas vraćao domu iscrpljen od celodnevne bitke sa bankarima koji nikako da shvate da nisam idiot i da ne mogu da me zezaju na sitne fore, tužno sam gledao u sive ulice. Navirala su mi sećanja: još pre par decenija one su bile pune ljudi koje je već uhvatila novogodišnja groznica, a po trotoarima i u pešačkoj zoni bile su raspoređene tezge na kojima su se prodavale čestitke. Kupovalo se na veliko jer su se slale rodbini, prijateljima, komšijama, ljubavima… I na vreme, kako bi poštari uspeli da ih isporuče pre najluđe noći.

Tog lepog običaja više nema.

Prošao sam ulicom kojom sam svakodnevno išao u osnovnu školu i setio se jednog mnogo veselijeg decembra. Sa jednog od štandova treštao je primitivni gramofon, a sa njega je do mene dopirala neka prekrasna muzika. Usudio sam se da priđem prodavcu i pitam ga ko to tako svira i peva.

Tada sam po prvi put čuo za Simona & Garfunkela.

Nastavite sa čitanjem… “Čvrst sam kao stena”

Izmaglica

Bilo kog njenog albuma da se dohvatite, nećete pogrešiti. Ona je umela i od osrednjih pesama izvuče maksimum i učini da fantastično zazvuče.

Bile su mi potrebne decenije da bih tek u zrelim godinama “proverio šta su to Enrico Caruso ili Maria Callas“. Naslušao sam se dovoljno operskih pevača i pevačica da bih mogao da zapažam razlike između njih i osobenosti interpretacije, no pomenuti dvojac nema premca – oni su kategorija za sebe.

Normalno, vrhunskih interpretatora ima u svim žanrovima.

Nastavite sa čitanjem… “Izmaglica”

Pozdrav otišlom prijatelju

Iskren pogled pravo u oči koji govori sve jezike. Ideja o tome da je sreća samo trenutak.

Na početku, pesnik kaže:

Znaš li da putovanja nema?
Stižemo i odlazimo u isti čas
Bio si smrtan, baš kao i ja
A bog je samo melodija…

A na kraju gutamo knedlu zajedno sa njim:

Svi moramo da odemo, veruj mi
Ali ja te puštam da bih ti rekao hvala.

Nastavite sa čitanjem… “Pozdrav otišlom prijatelju”

Crne vode

Po kvalitetu tekstova, ovaj songwriter teško da ima takmaca na prostoru Balkana među onima koji svoje misli pokušavaju da uobliče na engleskom jeziku.

Mind’s all grown up
But the Heart is just a boy,
The former is smart
And the latter’s still willing to toy.

Ovo su stihovi koji, možda, na najbolji način opisuju opus koji potpisuje J.R. August.

No, prvo malo da premotamo film unazad…

Nastavite sa čitanjem… “Crne vode”

Ispuzaće kad-tad

Zapravo, već je ispuzalo. Ali smo na to čekali preko trideset godina.

Kad neko za sobom ostavi četrdeset i kusur godina uglavnom besprekorne karijere, lako je ačiti se vrhuncima u tolikom opusu. Možete zamisliti, a ne sumnjam da su neki od vas i učestvovali pa znaju iz iskustva, kako među ljubiteljima muzike izgledaju rasprave “koji je najbolji album ili najbolja pesma tog i tog izvođača”. Rasprave često budu žustre, a na kraju sve završe bez zaključka, što i nije toliko bitno ukoliko je rasprava podržana slušanjem muzike. U tom slučaju svi su na dobitku, jer se slušala dobra muzika, a mišljenje svakako niko ne bi promenio, što ne umanjuje efekat zabave.

Međutim, šta se dešava ako rasprava krene s drugog kraja? Jeste li ikad raspravljali o najgorim albumima izvođača u čiju muziku se kunete?

Kod nekih retkih, loši tragovi postaju amanet za budućnost. Jedan od najvećih nije dočekao da čuje svoj najgori album sastavljen ispočetka, barem da bi se uverio da te ideje i nisu bile toliko loše.

Nastavite sa čitanjem… “Ispuzaće kad-tad”

Peggy Sue

Šta biva kad ti pošalju poklon sa fusnotom da sad imaš dvadeset sedam zadataka…

Sa poštarima sam uvek bio u dobrim odnosima. Nekada su se oni rejonski smatrali gotovo članovima svakog domaćinstva, jer su donosili penzije i sitne poklone dragih nam osoba iz daljine. U mom slučaju to je bio čist interes – nisam želeo da rizikujem da mi se paket sa pločama ili stranim novinama usput izgubi.

No, to je bilo davno.

Ovi današnji uglavnom donose nepoželjne stvari – opomene za neplaćene račune koje ništa ne znače, sudske pozive ili nešto još gore.

Nastavite sa čitanjem… “Peggy Sue”

Nije je bilo briga za noćno slušanje radija

Veliki sistem ga nije hteo i pustio ga je niz vodu. Učinili su mu veliku uslugu, jer to se na kraju završilo pesmom na vrhu britanske top-liste.

David Gray pripada onoj grupi autora koji su tesno povezani sa svetom koji ih okružuje. Njegove priče su direktne i bez uvijanja, pa mu je lako da uspostavi kontakt sa publikom. Pri tome, ništa od onoga što nudi nije bombastično, isproducirano, napadno, bogato izaranžirano…

Gray je od onih tipova koji vam prodaju sadržaj i jake emocije.

Nastavite sa čitanjem… “Nije je bilo briga za noćno slušanje radija”

Beleške iz Jocine garaže

Kako čovek može da prođe pri susretu sa ogromnim opusom nekog ko je pevao o stvarima o kojima drugi nisu imali muda ni da šapuću?

Juče se navršilo četvrt stoleća, prokletih 25 godina kako je Frank Zappa otišao na Neko Bolje Mesto i ostavio nas u totalnom rasulu. I zbilja, kad gledaš šta je sve otišlo u vražju mater sa ovom civilizacijom od tog vremena, nije lako da podneseš sve to. Od globalnog otopljenja kojeg su u to vreme bili svesni samo pojedini naučnici koje niko, kao ni sad, nije hteo da sluša, preko silnih prirodnih, ekonomskih i političkih kataklizmi, pa do godine nastanka world wide weba, tehničkog entiteta čija veličanstvena ideja o hitroj raspoloživosti planetarnog kompendijuma znanja morala da ustupi mesto video klipovima kučića i mačića, te “nećete verovati šta se zatim desilo” informacijama o tome sa čijim bratom od tetke je koja plastificirana drombulja upražnjavala analni seks ispred kioska za kokice u Diznilendu.

Šta mislite, šta bi Frank Zappa danas imao da kaže na sve to?

Nastavite sa čitanjem… “Beleške iz Jocine garaže”