Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Ne znamo da li su autori pesme poznavali njihov privatni odnos, no priča o sado-mazo paru se savršeno uklopila u imidž dueta.
Divinyls su na papiru imali sve preduslove da budu velika grupa: zgodnu pevačicu specifičnog glasa Chrissy Amphlett i talentovanog gitaristu/kompozitora Marka McEnteeja, sposobnog da napiše pesme koje će postati hitovi. No, iako su u rodnoj Australiji postali jedna od važnijih grupa iz osamdesetih, ostatak sveta se ni malo nije trznuo.
A nije da se nisu trudili.
Suština pasijansa će proraditi ponovo, ovako ili onako. Glas Iana Andersona, nažalost, više neće.
– Ej, Grba, ne radi ti Suština pasijansa!
– Ako ćemo pošteno, ne radi ni tebi.
– Pa dobro, znam… Mislio sam, ne radi uopšte…
– Znam, ebaga. Nešto se zakukuljilo, a marfologija gužve u parovima je na snazi, pa nemam vremena da se bavim… Pritisnuo me posao.
– A šta mi nindže da čitamo i slušamo dok se ti setiš da popraviš blog?
– Ne znam. Ako ništa drugo ne uspe, ugasiću ga.
– Znači, too old to rock’n’roll, too young to die!
Ono što sam odgovorio svom bliskom prijatelju na tu konstataciju nije primereno da prenesem ovde, jer ima veze sa upućivanjem u prenatalno majčino okrilje, a to se na srpskom kaže na način koji sablažnjava lepo vaspitanu manjinu. Nije se naljutio, nego je iskoristio prvu prigodu (manje od pet minuta kasnije) da mi uzvrati. Tako nas dvojica već decenijama.
Nastavite sa čitanjem… “Štogod prestar za rokenrol, nadasve premlad za gašenje bloga”
Nicole ima moćan i sugestivan glas koji prosto poziva na slušalačku avanturu i priziva u misli druge velikane.
Kada se pogleda biografija Nicole Atkins, prvo što upada u oči je da joj je život u poslednjih petnaestak godina bio poprilično haotičan. No, takve stvari se dešavaju svima i pravo je čudo kako je uspela iz sebe da iscedi toliko dobrih pesama koje se nalaze na njenim albumima. Valjda je i u tom haosu imala i malo sreće, a četiri vrhunska albuma i relativno malo godina(40) su dobar zalog za budućnost.
Takvih autorki i pevačica ima zaista malo.
Iako odavno ni muzički ni idejno nije u Bauhaus vodama, Peter Murphy nije ništa zaboravio. To je i demonstrirao u beogradskom Hangaru 9. novembra 2018.
Kad neko OVAKO cepa za drugi bis, možete misliti šta je bilo pre…
… a bilo je.
Hteli su da naprave album koji će voleti do kraja života. Izgleda da su uspeli u tome.
Dok pokušavam da se oslobodim upornog virusa koji nikako ne želi da se iseli iz mog tela, vreme prekraćujem gledanjem poprilično interesantne serije. U njoj ništa nije preterano originalno, ali je scenario odlično napisan: neki tip ima običaj da upada uspešnim ženama u kuće, neprestano ih uhodi, krade im veš, sve do trenutka kada se stvari otmu kontroli i on počne i da ih ubija. Preko dana, inače, živi mirnim porodičnim životom… Kako sezona odmiče, vešti reditelj majstorski pojačava tenziju tako da stvori utisak kod gledaoca da ništa nije onako kako mu se čini da jeste.
Kao i u današnjoj pesmi.
Bio je to čudan slučaj potpuno pogrešno shvaćene pesme.
U vreme kada su mi jedva nazirale se prve dlačice koje će kasnije postati brkovi, nisam imao nikakve šanse kod devojčica. Par godina sam žestoko patio i bio ljubomoran jer su sve one bile zaljubljene u Donnyja Osmonda. On se pojavljivao na naslovnim stranicama tinejdžerskih časopisa, po spomenarima i leksikonima, singlovi sa grupom The Osmonds su redovno objavljivani i u SFRJ… Jednostavno, nije se mogao izbeći.
Još gore je bilo ako si imao malo stariju sestru – u tom slučaju The Osmonds su treštali po celi dan, a jedini spas od bubble gum muzike koju su izvodili bio je bekstvo napolje.
You and me and the devil makes three…
Vi tražite veliku sreću, vas trojica što ste sada u lancima. Naći ćete je, ali ne u obliku koji vi želite. Ali prvo prvo morate preći dug i težak put, put ispunjen opasnostima. Videćete svašta. Predivne stvari. Videćete kravu na krovu kuće. I mnogo drugih čudesa, o da. Ne mogu vam reći koliko će dug biti vaš put, ali ne bojte se prepreka, jer sudbina je već odredila vašu nagradu. Iako će put krivudati, o da, i vaša srca će biti umorna, ipak ga morate pratiti sve do spasenja.
O, brother!
Trenutak za ovako nešto je bio potpuno pogrešan.
Većina mojih nešto starijih prijatelja, onih koji su rođeni krajem četrdesetih i početkom pedesetih, spremno će potvrditi da su ih za rock & roll zainteresovali The Shadows. To i nije nikakvo iznenađenje – početkom šezdesetih, američka muzika je bila daleko, po nešto se načulo o nekom Elvisu Presleyju, Buddyju Hollyju i sličnima, a već 1960. godine The Shadows su postali globalno poznati po pesmi “Apache“. Kao instrumental nije bila opasna po socijalističku mladež, a postala je obavezni deo repertoara svih grupa koje su svirale igranke na ručno pravljenimm gitarama i pojačalima od prepravljenih radio aparata.
I danas sam fasciniran energijom i entuzijazmom svih tadašnjih tinejdžera koji se ni na koji način ne mogu uporediti sa današnjom apatičnom mlađarijom.
Ne znam kad sam prvi put pojmu “muzika” pridružio pojam “magija”, ali sasvim je moguće da je to bilo kad sam prvi put slušao muziku Joni Mitchell.
Malo je falilo da mi promakne informacija: 6. i 7. novembra 2018, dakle pre samo nekoliko dana, u Los Anđelesu su održane gala večeri na kojima su se ugledni muzičari okupili u čast 75. rođendana Joni Mitchell. U vesti koju sam pokupio na blogu vesti časopisa Uncut, sa zadovoljstvom sam saznao i to da je Joni bila prisutna, pa čak je i izvedena na pozornicu. To znači da je dobro – barem onoliko dobro koliko neko može da bude posle moždanog udara. Drago mi je zbog toga, jer poslednja vest o njenom stanju koju sam pre toga čuo nije bila nimalo prijatna.
Poželeo sam da istim povodom priložim nešto od fantastične muzike Joni Mitchell, pa sam zavirio u Onu Našu Bazu Podataka da vidim šta smo sve slušali i kad smo o Joni poslednji put pisali. Tada sam sa zgranutošću (i zrnom iskrene sramote) utvrdio da je ova rubrika ugostila Joni Mitchell samo jednom.
Nije bilo druge nego da potegnem prvu njenu pesmu koju sam ikad zavoleo.
Nastavite sa čitanjem… “Muzika iz sveta nekih drugih okolnosti”
Država Mali je fantastični rasadnik vrsnih muzičara. No, vizija ovog majstora se širi mnogo dalje.
Zvao me, onomad, moj prijatelj Crni. Ima on običaj da se ne javlja mesecima jer se poslovno smuca po svetu, pa onda sednemo da popijemo koje pivce i rezimiramo gde je sve bio i šta je radio. Po pravilu, uvek me časti sa nekim diskom koji pokupi usput tako da se unapred radujem iščekujući da saznam čime će ovoga puta da me iznenadi.
Zoćko, reče mi, vratio sam se iz Malija.
