Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Što ti je čovek prokletinja. Hteo bi sve da zna, pa onda upadne u stupicu plitkosti, jer dan je uvek prekratak. Kako sam se samo ogrešio o ovog čoveka…
Ova rubrika ne bi trebalo da se bavi ličnošću autora teksta, osim po nekoj pričici ili anegdoti koja pokriva atmosferu i daje novu dimenziju muzici koju slušamo. Ovog puta je drugačije: uz opasnost da se ovo pretvori u posipanje pepelom, moram da se suočim sa činjenicom da ne samo da sam propustio da blagovremeno upoznam opus jednog značajnog muzičara, nego sam ga jednom prilikom i ocrnio bez suvislog razloga.
Ali prvo šakom u čelo.
Nemam kud.
To je neka vrsta transcendetalnog putovanja koje treba da se završi u zelenoj dolini kao personifikaciji doma.
U vreme dok mi je naslednik bio na heavy metalu, svašta se moglo čuti iz njegove sobe. Teško da bih takvu buku mogao da nazovem muzikom. No, nisam se predavao. Psiholozi preporučuju da u ranim tinejdžerskim godinama roditelji treba da pokažu razumevanje za potrebe deteta, pa sam u nekoliko navrata pokušao da se uživim u taj repertoar. Nije mi išlo, pa sam posle desetak minuta slušanja toga odustajao i bežao u sigurnost moga.
Srećom, trajalo je kratko, a Junior se brzo opametio i batalio HM. I to bez moje intervencije. 
Iskupljenje i dovršavanje. Stihija sinergije. Nedisciplina. Dalje. I još dalje.
Jedne julske večeri 2013, tokom posete prijateljima, Robert Fripp se zapitao: “Ako bi King Crimson trebalo da nastupi sutra, kako bi to izgledalo?”. U glavi mu se stvorila vizija sedmoglavog čudovišta na sceni i tog časa je znao da priču o grupi koja je proizvod njegovog višedecenijskog rada ne može ostaviti onako kako ju je prekinuo nekoliko godina ranije: u nezadovoljstvu i frustraciji.
Tog časa se začelo nešto što je, sasvim slučajno ili možda ne, tačno četiri godine kasnije dovelo do rođenja na sceni u Siudad Meksiku nečega što je Fripp nazvao, doslovno, The Eight-Headed Beast of Crim, a zapečaćeno je zdravicom u slavu Formacije 9.1, koju je poslednje večeri u nizu od pet, neverovatna publika uspešno porodila.
A kad Robert Fripp podigne čašu šampanjca i sprema se da kaže nešto, sedmorica muzičkih velemajstora pred njim ućute kao đačići u skamijama.
Taj lik, po svemu sudeći, ima vrlo nezgodnu narav i sklonost da pravi pičvajz gde god da se pojavi, pa je pametnije skloniti mu se s puta.
Kakvu god muziku danas da slušam ne mogu poreći da sam prošao i kroz onu fazu kada su se nosile duže kose, zvoncare, košulje sa velikim kragnama i još koješta. Mladalački entuzijazam se nije zaustavljao samo na stylingu već se ogledao i u onome šta imaš u mršavoj diskoteci, pa su se početkom sedamdesetih slušale grupe koje su prve napravile odmak od bluz korena ka čvršćim varijantama roka.
Neću pogrešiti ako ustvrdim da su Deep Purple tada definisali čitav jedan žanr, kao i to da je njihova popularnost u Jugoslaviji bila bez premca.
Ma, koga bih ja to trebalo da lažem? Veoma mi je po volji što su progresivne forme muzika preživele, i to naročito na najboljem mogućem mestu za to: u Engleskoj.
Kingdoms may fall, but people remain – veli jedan stih u ovoj pesmi. Šlagvort koji nije mogao da bude bolji za ono što sam hteo da kažem kad sam, pre nekoliko dana, odvojio link na Cevki da napišem koju reč o današnjoj pesmi i grupi koja je izvodi. Prikladno za kontekst, mogu te reči da tumačim malo slobodnije. Elem, nije bitno kakvi su trendovi, uvek će se naći neko ko će sačuvati svetlo prave autorske muzike, nevezano od stila. A kada se među takvima nalazi neko poput junaka današnje priče, važiće i poslovica “tiha voda breg roni”, čućete zašto.
Pre nego što nastavim, a (i) ovog puta će me biti teško zaustaviti, dozvolite da preporučim: ako imate velike slušalice, one koje vam obuhvate ušne školjke, sad je čas da ih stavite na glavu i pojačate zvuk u njima do gornje granice koja vam prija.
Verujte mi na reč: tako je najbolje slušati ovu muziku.
Ti ljudi kao da imaju više udova no što nam je majka priroda podarila i ponekad ne možete da verujete sopstvenim očima.
O značaju dobre ritam sekcije za bilo koju grupu nije potrebno posebno mudrovati. Iskusno slušalačko uvo odmah primeti da nešto nije u redu ako se ispadne iz ritma – u tom trenutku kreće raspad kompletne svirke sa nesagledivim posledicama. U žanrovima koje ovde retko potežemo (HR/HM), zadatak bubnjara je, pre svega, da održi konstantan ritam. On je, ionako, uvek u drugom planu, obično sedi daleko od publike, a fokus je na pevaču/solo instrumentu. No, posle nekoliko pesama, odmah se primeti da jednoličan ritam postane dosadan i oseti se potreba za malo “filovanja”.
Srećom, ima bubnjara koji su i “svirači”, a koje ćete lako prepoznati .
Ona je kraljica melanholije, ali uz povremene vokalne izlete i svakako uz stihove koji čvrsto stoje uz zanimljivu muziku.
U vreme kada mi je Žikica uvalio disk Indoor Universe (2001), pojma nisam imao ko je Paula Frazer. No, planula je ljubav bukvalno na prvu pesmu, te mi nije mnogo trebalo da sebi napravim kopiju (sram me bilo) koju sam neprestano slušao.
Šta ću kada sam slab na dobre pevačice. 
Ko bi to mogao da zaboravi? Kovao se komadić istorije rokenrola i bili smo toga svesni na neki predivan, naivan način. Dečačke godine.
Dakle, bilo je proleće 1978, život je bio lep tih godina, “Sultani svinga” su osvojili radio stanice i top-liste. U nekom omladinskom časopisu, neki mnogo pametan lik je tvrdio da je pesma nesumnjivo veličanstvena, ali je nastavio sa tezom kako je to čudo za tri dana, kako ćemo ih zaboraviti do dogodine, kao i stotine pre njih i posle njih. Evo, videćete kad se na jesen pojavi album – reče kritičar i ostade živ.
U, ala se taj zajeb’o…
Sad zamislite klinca od upravo navršenih trinaest godina, već opsednutog velikim hitom grupe Dire Straits, obaška već najarcanog željom da osvoji tajne gitare, koji čuje prve tonove prve pesme na prvom albumu prve grupe čijem rođenju je pola godine ranije bio aktivni svedok.
Na kraju ispade da je Chet Atkins bio jedan od prvih koji je radije koristio looper na snimanju nego da nasnimava deonice iz više prolaza.
O ovoj pesmi je već pisano na blogu. Doduše, davno, tako da se toga, verovatno, samo autor priloga seća. No, kako je po mom mišljenju ona pravo malo remek-delo, nije zgoreg da dodam još po nešto.
Od viška, znamo, ne boli glava.
Neću da ćutim. Ni onda ni sada. Činjenica o kojoj je ovde reč, zapravo, ide u prilog celoj priči o grupi Jethro Tull.
Niko nije umeo da obori raspoloženje u društvu kao što je to umeo Tužni Pčelar. Boktemazo, bilo je dovoljno da progovori nešto na bilo koju temu i da potpuno izduva svaku želju za životom neodređeno velikom broju prisutnih. Protiv toga smo se borili preventivnim ućutkivanjem. Najlakše bi bilo kad smo sedeli kod Džizusa u dvorištu: osim galame koju smo veselo proizvodili benastim raspravama o svemu i svačemu u senci ispod oraha, neko bi se odmah setio da utrči u kuću i do daske odvrne pojačalo, za koje bi tokom tih okupljanja bili vezani zvučnici na terasi.
Tog dana stvar je krenula po zlu, jer se Tužni Pčelar dočepao teme o kojoj je mislio da zna mnogo, a nije znao ništa. Da bi stvar bila gora po sve ostale, ja sam bio dežurni kontraš; a ja sam gadan kontraš niščima znanjem i informacijama koji to kriju lupetanjem.
A sve zbog flaute.
