Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
U času objavljivanja ovog priloga, ja sam već na putu ka Beogradu, gde ću se treći put uživo sresti sa najvećom pevačkom divom ex-Yu prostora. Imam dve ulaznice za odlična mesta u velikoj sali centra Sava: treći red partera, sama sredina. Kupio sam ih još prošlog oktobra, a nestrpljiv sam i uzbuđen poput nekog kučeta.
Kako i neću biti uzbuđen: već znam šta me čeka.
Kako sam se svojevoljno otarasio televizije pre nekoliko godina, izgleda da ću se isto desiti i sa čitanjem novina. Ako se ono što nam se poslednjih godina servira uopšte može nazvati novinama. Današnjim medijima i portalima prolaze neki čudni likovi koje ne znam kako bih nazvao, a nigde na vidiku nema neke dobre vesti – novinarstvo se pretvorilo u senzacionalizam i izmišljanje svakojakih gluposti, a posao urednika u smišljanje bombastičnih naslova čija jedina svrha je da privuku pažnju potencijalnog čitaoca.
Poput ovoga: “Roy Orbinson kreće na turneju 30 godina nakon smrti. Jezivo ili genijalno?”
Nastavite sa čitanjem… “Da li da se smejemo ili da plačemo?”
Zaista nije lako pisati o nekome čiju je život teško rekonstruisati jer detalji su u najmanju ruku malo poznati i teško proverivi, tako da su se sva moja pretraživanja po netu pretvorila u sakupljanje mrvica i vrćenje u začaranom krugu. I da nije u pitanju zaista veliki autor koji je napisao oko 500 pesama za svoga života, snimio četiri jaka albuma i imao sve preduslove da napravi veliku karijeru, davno bih odustao.
Pa kad nije on, neću ni ja.
Krajem šezdesetih, tačnije 1969. godine, moćni evropski diskografski konglomerat Philips/Phonogram odlučio se da deo svojih poslova prepusti svom detetu – maloj kompaniji pod imenom Vertigo koja bi se bavila malo alternativnijim izvođačima. Onima sa dužim pamćenjem sigurno je poznata crno-bela spirala na pločama koja je proizvodila pomalo hipnotički efekat na gramofonu dok se tanjir okretao, a posvećenici poput mene su za vrlo kratko vreme ukapirali da je sve što je dolazilo iz ove kuće u najmanju ruku intrigantno i neobično, pa samim tim i zanimljivo za slušanje. Za ovu kuću su snimali Colosseum, Rod Stewart, Black Sabbath, Uriah Heep, Gentle Giant… Mnogo njih koje smo ovde pominjali, a koji su kasnije napravili velike i respektabilne karijere.
Neki od njihovih štićenika nisu uspeli.
U govoru koji je održao kada je primio nagradu Polar Music Prize iz ruku kralja Švedske, Sting je iskazao misao o smislu muzike o kojoj odavno razmišlja. Kontemplacijom je došao do ideje da je tišina jedini savršeni okvir, a možda čak i jedini savršeni sadržaj muzike, pa kao takva predstavlja konačno ishodište svake ideje. A davno pre Stinga, Miles Davis je više puta priznao da njega pauze u sviranju opsedaju mnogo više nego tonovi, te da su mu tonovi potrebni samo zato da bi i drugi mogli da prepoznaju komadiće tišine o kojima on uglavnom najviše razmišlja dok svira.
Teške su to misli. Ne mogu da pružim nijednu sopstvenu misao na tu temu, ali mogu zajedno sa vama da slušam kako se peva o tišini. Taj posao ćemo prepustiti pevaču za kojeg još uvek nije pouzdano sigurno da li je čovek ili anđeo kojeg je Svevišnji poslao neverovatnom kompozitoru i u snu mu poručio “Evo ti ga, pa budite veliki duet!”…
I bi veliki duet.
Početkom osamdesetih, proveo sam desetak zanimljivih dana u Chelmsfordu. Ovaj mali grad u Essexu udaljen je od Londona nekih pedesetak kilometara (ili pola sata vožnje), a u mnogo čemu me je podsetio na grad u kome živim. Za razliku od metropole i gužve u njoj, ovde je sve bilo nekako usporeno i mirno. Kao kod kuće.
U to vreme, junak današnje priče je bio na pola osnovne škole, tako da nikako nismo mogli da se sretnemo.
I say don’t you know
You say you don’t know
I say, take me out!
Do mene je pre dan-dva stigla informacija da je grupa Franz Ferdinand spremila novi album. Na štandove u prodavnicama nosača zvuka u Engleskoj, album je stavljen upravo jutros. To je probudilo neka sad već stara sećanja: pamtim kako su FF na prečac osvojili simpatije publike i kritike na britanskom ostrvu kad su se prvi put pojavili. Beše pomama u muzičkoj štampi za njima, a ja sam čvrsto verovao da je reč o nekakvoj ujdurmi: te 2004. godine, nisam mogao da verujem da se u onom metežu od konkurencije naprasno pojavio neki bend koji zaslužuje toliko hvalospevnih kritika. A onda sam najzad čuo ovu numeru, pa sam se, što ono kažu, pokrio ušima od stida.
Dakle, sve one pohvale su imale utemeljenje.
Onomad me put naneo pored nekadašnje Robne kuće. Normalno, odmah me uhvatila nostalgija za prošlim vremenima kada je ona bila današnji šoping mol u kome se moglo naći za svakog po nešto, a čarobni svet za jednog osnovca se nalazio na spratu – na povelikom štandu su se mogle kupiti gramofonske ploče. Naravno, singlice, jer je bio kraj šezdesetih, a o albumima smo mogli samo da sanjamo. Danas je taj prostor sređen po poslednjoj modi, sav je u mermeru i staklu i više nema dušu. Miris olajisanog poda je odavno izvetrio…
U zlatno doba grupe Creedence Clearwater Revival, John Fogerty je, kao niko drugi pre i posle njega, izbacivao hitove svakih par meseci. I te singlice sa njima su, nekim čudom, redovno izlazile kod nas. A onda je moj primerak, zahvaljujući dobrim ženama iz Robne kuće, završavao ispod tezge dok ne sakupim dovoljno novca da ga kupim.
Ah, kakva su to bila vremena.
Ne znam zašto, ali jutros mi padoše na pamet stari budilnici. A tako sam zatvorio krug asocijacija koji je doveo do današnje muzike…
Najpre sam imao jedan sat na navijanje koji me je pratio od osnovne škole do kraja studiranja; nije bio klasičnog oblika, već nekakvog modernističkog, boga pitaj kad je i kako uopšte stigao u kuću i zašto sam ga jednog dana odneo u svoju sobu i zauvek zadržao. Ko zna koliko puta mi je njegovo ZVRRRRRR izazvalo lupanje srca u rani jutarnji sat. A onda, jednog dana se nisam na vreme probudio i tako empirijski saznao da je taj budilnik otišao Bogu na istinu. Istog dana sam kupio jedan mali Insa kvarcni budilnik, od one vrste koja je pravila prodorni zvuk PIPIPIPI…PIPIPIPI… Beše to malo suptilnije od one zvonjave, ali jednako mrsko. A kada je taj sat crkao posle neverovatnih 25 godina služenja, shvatili smo da su došla neka nova vremena: već je svako nosio svoj budilnik u mobilnom telefonu…
Srećom, danas je lako moguće izabrati neki zvuk koji ne izaziva lupanje srca pri buđenju. Poput ove muzike…
Cumberland Gap je planinski prevoj gde se dodiruju granice američkih saveznih država Kentucky, Virginia i Tennessee. U sklopu je Apalačkog masiva, a koristili su ga još starosedeoci pre dolaska bledolikih. Do danas smo u više navrata pominjali da se čitav jedan podžanr Americane vezuje za ove planine, jer je muzika u kojoj moderni trubaduri traže inspiraciju duboko ukorenjena u tradiciji belaca koji su ih prvo naselili, što znači da je puna uticaja sa mesta odakle su došli.
Tradicionalni zvuk ukomponovan u moderne trendove proslavili su Gillian Welch i David Rawlings.
