Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Dok dlanom o dlan, izgubiš nešto, to nađe neko drugi i onda još dobiješ batine u pokušaju da dokažeš da je to tvoje.
A ako onaj iz NVO dobije po tamburi nakon što se utvrdi da šta je zaista radio, pružiće ti ruku pomirenja i izveštačen osmeh. Ne uzvraćaj mu ruku ni za živu glavu, a smešak ignoriši. Jer, nada za glupake postoji samo u pričama i u crtanim filmovima.
Pre tačno 112 godina, rođen je Horhe Luis Borhes, jedan od najvećih književnika dvadesetog veka. U to ime, Google je obelodanio prikladni doodle.
Borhes je jedan od mojih junaka literature. Što bi rekli, “drugovi Markes i Borkes” su među najzaslužnijim što sam osamdesete proveo čitajući mnogo dobrih knjiga. Čitao bih i danas sa istim žarom, ali još nisam dosegao sposobnost organizacije života. Ključ je, izgleda, u tome što sam tih godina živeo na belom hlebu, a danas moram da se borim. Ali, da ne skrećem pažnju na sebe i svoje probleme povodom čitanja…
Volite li Borhesa?
Pitanje, pretpostavljam, ima smisla postaviti samo onima koji nisu mnogo mlađi od mene ili onima koji su stariji. Generacija moje Ane možda i ne zna ko je Borhes. Ostao sam zapanjen: pogledajte koliko je bolno različit obim sadržaja članaka o Borhesu na engleskom i na srpskom. I zamislite se: zašto je to tako?…
Godine prolaze, a ja gledam kako ljubitelji dobre knjige u mladoj generaciji postaju retki kao pande. Ne vredi mi da kukam nad onim što država (ne) preduzima tim povodom, jer će se ispoljiti pojava šupljeg kao bitnog, trivijalnog kao misaonog i lažnog kao pravog. A to su mnogo veći problemi… Čak i u odnosu na činjenicu da danas čitaju samo oni koji ne moraju da brinu za svoju egzistenciju i koji, istovremeno, imaju kulturu težnje ka stalnim obrazovanjem. A takvih je ovde tako jebeno malo da mi uopšte nije jasno kako biblioteke uopšte opstaju. Verovatno po inerciji, božemesakloni.
U svetu zavrtanja, poluga i motora čak i emocije mogu da se konstruišu.
Ovaj film me strahovito podseća na situaciju u kojoj se našao jedan mladi čovek, koji je umalo žrtvovao svoje najmilije zbog karijere u svetu tehnologije. Srećom, trgao se na vreme.
Potresna priča koja se nalazi u pozadini ovog animiranog filma poučava nas da svako od nas mora da prepozna svoje mesto pre nego što bude kasno.
Političari to nikad neće shvatiti i zato su toliko uvereni u to što rade. To je tužno baš kao limeni cvet na koji je sleteo mehanički leptir. A opet, tužno ili ne, nekako mi nije žao tih ljudi, jer oni su takođe sami odabrali svoje mesto… Uostalom, ko ih jebe.
U potpuno sjebanom svetu, jedini tračak nade je oličen u sećanju na izgubljenu prošlost. Ali ako snovi preteknu nad stvarnošću, to može da ima strašne posledice.
Ne baš neočekivano, ovaj animirani film može da se tumači i na načine koji nisu odmah očigledni.
Želite li da skinete masku? Učinite to, slobodno.
Kad tehnologija uzme maha, pa počne da vas istiskuje, jedino ostaje da se vidi šta će biti sa vama. Najveštiji, koliko primećujemo, postaju šefovi. Stradaju samo oni koji su vredno radili do poslednjeg časa.
Naravoučenije? Nema ga. Ili ga nađite sami, poput onog “svako je kovač svoje sreće, a ko štedi imaće u gorici”.
Ponekad odlučujete. Ponekad drugi odluče u vaše ime, a tada su ishodi uglavnom poznati.
Rečju, nema vajde od čekanja.
Doduše, ostaje tu još jedno pitanje: da li ste spremni da zamenite slobodu izbora slobodom od odgovornosti. Ljudi pričaju da su to teška pitanja, ali tako čine samo da bi prikrili to da nemaju duha.
Diplomac umetnosti i dizajna je napravio crtać koji analizira margine dileme o odlučivanju.
Jedno pitanje za vas: da li ste ikada pomislili koja je to emocija koja je svojstvena čoveku?
Ili, drugačije pitanje sa istim ishodom: koji je to gest koji nas čini tako prirodno ljudskim?
Pitanja imaju smisla. A da li odgovori imaju smisla, to zaista ne znam. Umesto toga, nudim vam jedan video klip koji budi one koji imaju peh da razmišljaju svojom glavom.
Ne. Ne morate da se zamislite. Život je tako jednostavan i bezbolan kad drugi razmišljaju u vaše ime, te zaista nema smisla mučiti se.
Razmišljanje je najteža disciplina poznata ljudskom rodu, Zato je tako jebeno teško razmišljati svojom glavom. To niko ne očekuje i zato se prepustite onome što je neko već smislio za vaš račun.
Beeeeeeee.
U slučaju da ne spadate u onih petnaest miliona gledalaca ovog kratkog filma, vreme je da se pozabavite…
Kapiram ja ideju, ali autori ne kapiraju da mojim životom upravlja Vlada Srbije, što se svodi na isto… Pitajte seljake ako mi ne verujete… Ali, to je već digresija.
Elem, otvorite komentar ispod ovog klipa na jutjubu, pa ispratite i ostale klipove.
Priča o dečku koji je intervjuisao Džona Lenona.
Najluđi deo priče: istinita je.
Pokušajte da razumete osobe sa fobijama.
Naime, neka od iskustava koja uzrokuju fobije nalaze se negde na nivou amigdale. A to je baš duboko.