Од разних сигурносних уређаја у колима постоји један који у критичним тренуцима може битно да утиче на најосетљивији склоп: на возача. Тај склоп се зове радио.
Са музиком у колима испочетка нисам имао никаквих проблема, јер дуго нисам имао кола. Танке године, зида се кућа, прави се фирма… али, фирма кренула по терену, и почела да купује југиће. Врло брзо смо (1990.) колективно дошли до закључка да нам треба радио, што сам ја преузео на себе да набавим и монтирам.
Код Југа је проблем што су жице за четири звучника већ уграђене, али ожичење није баш најјасније. Изгледа да је један сноп жица за напред а други за назад, а не за леви и десни канал како сам ја мислио, па сам из прве успео да спржим један излазни транзистор, и то никад није радило како треба. У оном другом је неко други спајао жице, па је то већ личило на нешто (до дана кад смо се 1992. штогод слупали, после тога је издув брундао као трактор). На путовања сам носио своје касете; неке од тих касета су прешле више километара него неки бендови.
Проблем са касетама је, наравно, у томе што песме иду редом. Увек истим. И научите тај редослед напамет. Пребацивање на радио, међутим, има својих мана. Тамо вас чекају рекламе, или још горе, вести са Слобиних станица.
Нешто касније, тих година, ћалетов Трабант некако дође више мени у руке него њему, те уградим некакав радио. Звучнике сам импровизовао, један сам већ имао а други са бувљака. Локални радио, што је једино успевао ваљано да ухвати, је био под влашћу тадашње коалиције Заједно, и вести су биле ем нелакиране ем почињале Алексисом Корнером. Једног дана, враћајући се са посла, имао сам лудачку срећу што сам чекао на семафору тачно у 15:00, куд је тог дана отишао локални радио. Чуо сам почетак вести радио Београда, први програм. Мало сам само одвалио дугме на радију, нисам ништа озбиљно полупао. Муфљузи су преотели једног одборника, преузели власт у граду, и одмах сутрадан променили глодура и укинули независне вести. Nastavite sa čitanjem… “Најважнији колски део”
