Ne, nažalost. Nije ono puŔenje. Nego ovo.
PoÄeo sam da puÅ”im pre recimo dvadeset godina. Å to se mene i mog živÄanog karaktera tiÄe, bila je to pogibeljna odluka. Jedna, dve, tri, ā¦ deset, jedanaest, dvanaestā¦ dvadeset, dvadeset jedna, dvadeset dveā¦ trideset, trideset jedna, trideset dveā¦ Äetrdeset, Äetrdeset jedna, Äetrdeset dveā¦ i tako. Godine prolaze, ja puÅ”im, polako ali sigurno sve viÅ”e. I dogurao sam do toga da popuÅ”im pedeset cigareta dnevno.
Pedeset cigareta dnevno, to praktiÄno znaÄi da celog dana i sve vreme puÅ”im. Ako spavam ā a spavam ā osam sati dnevno, onda ispadne da puÅ”im tri cigarete na sat. Jednu na dvadeset minuta. Svakog dana. Dok jedem, dok kenjam, dok vozim, dok radim. A Å”ta to radiÅ”, MiloÅ”e? Jedem, spavam i puÅ”im. RastuÄe sortirano, naravno. Ne pijem, ne drogiram se, ne idem u kladionicu, Äak sam i viÅ”e nego dosadan tip. Jebomepas, pa Å”ta ako puÅ”im?
