Danas bih napisao baÅ¡ neÅ¡to dobro, ali srce mi se steglo, a ruke ne sluÅ¡aju. Da li je to zbog same ove pesme, izuzetne žene koju sam imao sreću da upoznam ili Äinjenice da je i moja kosa dobila boju srebra, ne bih baÅ¡ znao reći.
Autor i moj duhovni brat će to bolje objasniti.
Neke proljetne noći sluÄajno sam na TV uhvatio kraj filma o bendu Ekatarina Velika, s kojim smo se upoznali, susretali i družili na koncertnim binama cijele bivÅ¡e države.
Margitu Stefanović, crnu princezu Yu Novoga vala, bolje sam upoznao na Koncertu za ljudska prava, u beogradskom SKC decembra 1988. godine, na kojem smo imali, Äekajući na tonske probe, puno vremena za razgovor.
NaÅ¡i bendovi, LaÄni Franz i EKV, bili su na neki dublji naÄin vrlo sliÄni, mada u glazbenom izrazu ponekad Äak dijametralno suprotni. Dojmila me je snaga Margitinih stavova, mirnoća govora i nježnost njenih pokreta.
OÄigledno me je tragiÄna sudbina mojih glazbenih kolega do te mijere potresla, da sam te noći, pod dojmom filma, sanjao da sam sreo Margitu, ali da me ona nije prepoznala zbog moje kose boje srebra.
Slijedećeg jutra napisao sam pjesmu i u maju snimio je u zagrebaÄkom studiu Davis, Studijski bend u postavi Branimir Gazdik – bubanj, Henry Radanović – bass, Ivan PeÅ¡ut – gitara, Marijan Jakić – klaviature i Bruno Urlić – violina i udaraljke, pod producentskim vodstvom Jakića i Urlića napravio je nježnu podlogu za moj glas, kojeg su romantiÄno zagrlili prateći vokali Darje Hodnik-Marinković.
Zoran Predin
– * –
Ja sam danas Äist viÅ¡ak i odoh u…
Komentari su onemogućeni.