Posle nedeljnog pikantnog ručka, opalim dobru dremku. To, obično, pomaže da se ‘rana svari & alkohol izvetri iz moždanih vijuga, a posle toga si k’o nov. Sanjam čudan san: ulazim u neki oronuli bar u pustinji, raščupana konobarica mi donosi tequilu, znoj se cedi sa moga tela dok bezvoljno zevam u podijum za muziku na kome se nalazi barska stolica. A onda ulazi Čiča Willie sa guslama u rukama(!?), seda na stolicu i unjkavim glasom mi reče: “Ajde, čo’če, Pikoče, piši nešto doveče.”
Tu se trgnem, u trenutku se razbudim i odmah se latim tastature. A ništa mi nije jasno, ni odakle on u mom snu, a kamoli gusle koje tu nikako ne pripadaju. Ali, ako Willie traži, šta ja tu imam da se pitam. 
Onako sanjiv, pokušavam da se prisetim o kojim pesmama smo ovde pisali, a o kojima nismo. Mrzi me da tražim po bazi objavljenih tekstova, pukne mi zeleno pred očima, onaj dupli album koji imam i setim se da sam onomad slušao Del Castilo. I kockice se, očas, slože. 
The Winning Hand (1982) je čudno skrojen dvostruki album. Kada na omotu vidiš imena – Kris Kristofferson, Willy Nelson, Dolly Parton, Brenda Lee – nemaš šta da razmišljaš, nego odmah kupuješ. Problem nastaje kada album pokušavaš da svariš… A ono nikako ne ide. Četiri jake autorske ličnosti na jednom mestu, različitih senzibiliteta, pomešane stare i nove pesme, poznate i nepoznate… jednom rečju, haos. Ploča bez jasnog koncepta koja puca po šavovima. No, nije bila baš tako loša. Posle mnogo godina sam saznao da je to bio pucanj u prazno, pokušaj da se na brzinu pomogne vlasniku diskografske kompanije Monument Records da ispliva iz nevolja u koje je zapao. 
Ploču sam ekspresno zaboravio, ali sam dobro upamtio jednu pesmu. Čičina “I Never Cared for You” je odskakala od svega ostalog. Imala je sve što treba da bi bila velika: dobar tekst sa stavom, zaraznu melodiju i prepoznatljiv glas Willyja. I ništa. Onda se ponovo pojavila na fenomenalnom albumu Teatro (1998), izdata je i kao singl i… Opet ništa. 
A onda sam nabasao na grupu Del Castilo. Nisam ni gledao spisak pesama sa albuma Brotherhood (2006), bilo mi je dovoljno što su ortaci Roberta Rodrigueza i Tita Larrive da bih im dao šansu. Negde oko desete pesme, raspalili su me pravo u čelo! Dakle, može i ovako! 
Sam Nelson kaže da mu je ova verzija najdraža! 
– * –
A šta će biti kad večeras odem da spavam? Ko zna šta ću noćas da sanjam?
Komentari su onemogućeni.