A sad nešto raskošno. Praznik za oko i dušu: remek-delo filmskog jezika.
Molim vas, pronađite 35 slobodnih minuta i tek onda pogledajte ovaj film.
Film Le Ballon Rouge (1956) je dobitnik Oskara za originalni scenario (jedini kratki film koji je osvojio Oskara tog ranga!) i Zlatne palme ukategoriji kratkog filma na Filmskom festivalu u Kanu 1956. Osvojio je i druge brojne nagrade, kojekuda po svetu.
I moje srce zauvek, još od davnih dana…
– * –
U jesen 1976. godine, kad sam krenuo u peti razred osnovne škole, postao sam član foto-kino sekcije. Iako bi bilo pragmatičnije da sam se tada više bavio fotografijom, koja me je još tad neizmerno zanimala i hteo sam da naučim sve što je moguće (a u školi je bilo dobrih uslova za to), nastavnik Žarko je primetio mog druga iz klupe i mene kako se lako snalazimo u fotolaboratoriji; čak smo iz cuga uspeli da ispravno razvijemo jednu rolnu filma 2×8 mm koji je Žarko unapred alalio i pripremimo ga za prikazivanje (doduše, tad još uvek bez montaže). Gurnuo nas je na upražnjeno mesto za filmadžije i lagano nas i sistematski obučavao. U tome smo pokazali rezultate: kada smo krenuli u sedmi razred, već smo samostalno obučavali “klince” za rad sa kamerom i u fotolaboratoriji. Kad sam završio osnovnu školu, za mnom je ostalo ne manje od 45 minuta filmova koje sam samostalno snimio, razvio i montirao. Nešto kasnije sam zadužio i jednu Yashica kasetnu kameru, za koju smo kupovali kolor filmove, a u cenu filma je ulazilo i besplatno razvijanje u Austriji. Čak sam i nastupao sa nekim filmom o aviomodelarima na nekakvom festivalu amaterskog filma u Futogu, koji je bio relevantan za onoga vakta.
E, nije tu išla samo praksa. Dobri uslovi, kažem. Sedamdesete, one slatke godine (koje smo vi i ja posle platili devedesetih, ali to je neka druga priča), ma bilo je svega. Četiri kamere (tri duple osmice i jedna super osmica), četiri fotoaparata (“moj” je bio Kiev sa žutom mrljom i ugrađenim svetlomerom, čudo nad čudima), bogato opremljena fotolaboratorija (tri doze za duplu osmicu, tri sudopere u nizu, odličan aparat za povećavanje, dvadeset kvadrata prostora), materijali za rad, knjige o fotografiji i filmu… I – bogata filmoteka.
Bila je tu veoma čestita zaliha kućnih dokumentaraca. Takođe, beše tušta i tma raznih edukativnih filmova koji su kupovani u velikim serijama (imali smo ih na stotine!). A za potrebe nastavne jedinice o filmu u okviru predmeta “likovno vaspitanje”, kako sam kasnije saznao da je bio razlog što manje-više svaka osnovna škola u državi ima primerak na celuloidnoj traci “super osmice”, jedan jedini umetnički rad “velike” produkcije: francuski film “Crveni balon”.
Nisam propuštao prigodnu priliku da aranžiram gledanje filma. Film je imao i zvučnu traku na sebi, ali sistem za ozvučenje na našem jedinom projektoru koji je mogao da pogoni “super osmicu” bilo je u kvaru sve vreme mog boravka u toj školi. Žarko iz nekih volšebnih razloga nije nalazio za shodno da to bude popravljeno (doduše, nismo imali opremu za snimanje zvuka – svi naši radovi bili su bezvučni – ali pomenuh već koliku filmoteku smo imali), pa je i “Crveni balon” bio bez tona. Gledali smo film u okviru sekcije; par puta smo ga gledali zaključani u fotolaboratoriji. Nastavnica likovnog Beba, čiji miljenik sam bio, ponekad je molila druge nastavnike da me puste sa časa kako bih bio dežurni kino-operater za prikazivanje filmova na njenim časovima, među kojima nije išlo bez “Crvenog balona”. Tako da sam film gledao čak i “formacijski”, po zadatku. 
A onda sam krenuo u srednju školu, prestao da se bavim filmom zauvek (i fotografijom sledećih nekoliko godina) i “Crveni balon” nisam gledao nijednom više.
I sad zamislite kao je izgledalo kad je Peacock potegao link u mailing grupi za konsultacije Sedam samuraja Skoja, napisavši:
Pisao sam tekst, pa slučajno nabasao na ovo. Komšija će se verovatno prisetiti, a nisam siguran da su ostali gledali.
Ma hajde!… Dobro de, ne može Peacock da zna sve iz moje istorije (a kakav je to tekst on pisao, saznaćete danas u četiri popodne). Kad sam video o čemu je reč, ovoliko je falilo da mi grunu suze, jebote. Potražio bih ja taj film i sam – da sam se samo setio. Osećam se kao onaj Brotodo iz filma “Čudesna sudbina Amelije Pulen” kad je otvorio kutiju sa pintlama iz detinjstva koju mu je Amelija vratila… 
Prošlo je tri dana od te preporuke, a ja sam “Crveni balon” pogledao samo tri puta… Eh…
😀