Moji Moravci bi rekli: mlogo lepo, al’ nema nigde! 
Jasno se sećam kako je sve počelo…
Imam naviku da se uspavljujem uz TV program. Ako te večeri nema neka bolja ponuda. 
Obično to traje desetak minuta, a ujutru nemam pojma šta sam počeo da gledam. Jedne noći, listajući kanale, zaustavim se na snimku koncerta meni nepoznate grupe. Zvučalo je neobično & žestoko, a u strukturi pesama se prepoznavao kreativni rukopis školovanih muzičara. Snimak koncerta je ispresecan razgovorom sa muzičarima koji su pametno zborili o onome što sviraju & svojim ambicijama. Svaka im je bila na mestu! 
Dovoljno da se trenutno napalim. 
Nevolja je bila što nisam znao ko su oni, a režiseru nije ni padao na pamet da mi to saopšti. Bio je već sitan sat, daleko iza ponoći, a ja sam se trudio da ostanem budan, nadajući se da ću im imena videti barem na odjavnoj špici. 
Tako je i bilo. Pisalo je samo: članovi grupe Muse su… a ja sam poskočio iz kreveta ponavljajući, kao mantru, ime benda , zgrabio papir & olovku i odmah zapisao. Što je sigurno, sigurno je! 
Sutradan sam ekspresno pronašao sve što sam mogao od njihovih pesama i počeli smo intenzivno da se družimo. 
Prošlo je nekoliko godina i par albuma od vremena kada se pojavio Origin of Symmetry (2001) dok Junior nije postavio pravo pitanje:
– Ćale, jesi li čuo za Muse?
Samo sam se nasmejao i pokazao mu rukom gde da pokupi diskove. 
Mislite li da je mojim komšijama lako? 