Zamisli ovakav zadatak: dati su ti na raspolaganje svi resursi koje možeÅ¡ da imenujeÅ¡ i dato ti je sedamnaest godina da napraviÅ¡ pregled svih osoba i dogaÄ‘aja u istoriji ÄoveÄanstva koje je vredno zapamtiti u nekoj neodreÄ‘eno dalekoj budućnosti, nekome ko na planeti Zemlji nikad nije bio. Å ta ćeÅ¡ uÄiniti?
Jedna stvar je odmah jasna: u sluÄaju potrebe za ograniÄavanjem veliÄine pregleda, ne postoji objektivni kriterijum izbora. U sluÄaju ograniÄavanja vremena, ne postoji Å¡ansa da se tim saradnika dogovori o pravcu potrage za rezultatom. Dakle, potreban je jedan Äovek koji će sastaviti pregled, takav da mu se može dati pravo arbitraže. Ne postoji naÄin da se predvidi može li jedan Äovek da izdrži teret takvog procesa odluÄivanja.
Drugim reÄima, ako bi ovo bio misaoni eksperiment, rezultat bi bio da nema reÅ¡enja u uslovima bilo kakvog ograniÄavanja. Bilo bi moguće uÄiniti neko parcijalno reÅ¡enje, uz rizik da se pojedinac koji piÅ¡e almanah ÄoveÄanstva posveti religiji, politici i istoriji kao stvarima koje su dovele do potrebe za pisanjem tog almanaha, a ne nauci, kulturi i umetnosti kao stvarima koje su jedino vredne beleženja za Druge.
Drugim reÄima, najebali smo kao civilizacija. TaÅ¡tina će nam doći glave.
Da li biste vi ostavili trag o civilizaciji u kojoj nema mesta za Cata Stevensa?