Filozofski kamen

And it’s a hard road, Its a hard road daddy-o
When my job is turning lead into gold
He was born in the back street, born in the back street Jelly Roll
I’m on the road again and I’m searching for
The philosopher’s stone

Ja zaista ne znam da li postoji filozofski kamen. I ne znam da li se uz njegovu pomoć može postići besmrtnost. Ali znam nešto drugo: filozofski kamen treba tražiti stalno. Pozlatiće se sama potraga i to će biti isto kao da je potraga završena.

Meni se desilo. Sve ću vam ispričati. Zavalite se udobno.

Početkom marta, iz potpuno nevezane priče, uspeo sam da nabavim ulaznice za koncert Davida Gilmoura u Puli, 12. septembra. Doći će vreme i bavićemo se time kako dolikuje; za ovu priču je bitno samo to da sam odavno alalio svaku, pa i teoretsku mogućnost da vidim Gilmoura uživo, jer on nastupa izrazito retko, a njegove turneje se održavaju samo po zapadnoj Evropi, na malo preskupih koncerata koji se rasprodaju za tili čas.

No, kad sam došao do te ulaznice, prisetio sam se da je to drugi uzastopni “nemogući” koncert koji sam uhvatio; setićete se moje priče od jesenas, nakon pohoda na koncert grupe Colosseum, što je događaj koji sam oplakao kao nemoguć još dok sam 1988. godine držao u rukama tek pristigli album Colosseum Live (1971) i pitao se šta sam bogu dragom zgrešio da ne mogu i ja da jednom u životu posetim takav koncert. I tada sam na fejZbuku, u nastupu žalosti od vrste “daš mu prst, ‘oće celu ruku i kožne rukavice i kaput i šešir i cipele”, 10. marta napisao sledeće:

Poslednji rebus u mom poštovanju dobre muzike: hoću li ikad uspeti da vidim Matorog Prdonju uživo? To je stavka na mojoj bucket listi. Samo je problem što se Van the Man već dvadesetak i više godina drži svoje maksime “I don’t do tours. I do gigs.” E, pa jebigica: samo da se desi neko čudo. Ko zna: i Gilmoura sam odavno alalio, pa mi se posrećilo, ulaznice su na putu ka mojoj adresi.

Rekoh to i potisnuh iz razmišljanja, da ne bih počeo da ludim.

Šest dana kasnije, obraća mi se drugar iz prethodnog života. Video je jednu objavu, setio se tog mog vapaja i sad me pita me da li znam da Van Morrison nastupa u Beču 8. juna, te da li sam zainteresovan da idem, treba li mi bilo kakva pomoć oko nabavke ulaznica, itd, itd…

Kad mi srce nije stalo.

Posle neprospavane noći i mnogo telefoniranja tokom dana, sledeće večeri sam sazvao hitan sastanak svog muzičkog kružoka, anketirao zainteresovane za pohod na koncert (Jasna, nažalost, ne može na koncert zbog posla) i te večeri sam kupio tri ulaznice za one koji podigoše ruke.

I to je to.

– * –

I sad bih ja mogao da vam prepričavam priče dvojice ljudi čija svedočenja sa koncerata Vana Morrisona sam čuo iz prve ruke – ali, šta to znači… Mogao bih da vam prenesem i tvrdnje nekih ljudi koji su više puta pohodili koncerte Vana Morrisona i izjavili da je najbolji koncert koji su u životu gledali onaj koji je održao Van Morrison, a da je najgori koncert koji su u životu gledali onaj koji je održao Van Morrison – ali, šta to znači… Mogao bih da vam ispričam kako sam pre trinaest godina potrošio preko 300 radnih sati da napravim multimedijalni komplet Vana Morrisona zasnovan na tadašnja 32 oficijelna albuma koja je objavio, a potom paket od 4 CD-a distribuirao u svega šest primeraka – ali, šta to znači… Svašta bih ja sad mogao, ali to je nevažno i ne znači ništa.

Naučio sam da je poenta u potrazi, a ne u nalaženju. I to znači sve. Prepoznao sam krug koji se lagano zatvara u savršenom skladu dešavanja koja ne bi bila moguća da nisam uzeo aktivno učešće u njima. I to znači sve. Pronašao sam unutrašnji mir nakon što sam prepoznao gde su čuda i kako se njima ovladava.

I to znači sve.

It’s a hard road even my best friends they don’t know
And I’m searching for, searching for the philosopher’s stone

– * –

Sve ću vam ispričati, rekoh. Ali, strpite se malo. Koncert se održava 8. juna u Beču. Planiram da budem na svom sedištu u Wiener Stadthalle te večeri. Štaviše, kroz par nedelja idem u izvidnicu.