Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
U leto 1968. godine, velika pevačica & neobična žena Dusty Springfield snimila je jedan od svojih najvećih hitova “I Close My Eyes And Count to Ten“. Pesma se često emitovala i na domaćim radio stanicama, pa ne čudi da se kao prepev pojavila u dve verzije.
I mi konja za trku imamo.
Današnjim prilogom završavamo ovonedeljnu retrospektivu fotografija Lazara Lekovića.
O nastanku današnje fotografije Lazar kaže:
Kada se po prvi put, mlad & zelen, nađeš u nekoj stranoj državi, sasvim uobičajene stvari mogu da se pretvore u avanturu. Daleke 1981. godine, lutao sam Kopenhagenom u potrazi za najobičnijim hlebom. Danci imaju odlične pekare, stotine raznih vrsta hleba, ali svi oni na koje sam naišao bili su umešeni sa nekim dodatkom. A čuveno “dansko pecivo” nije dolazilo u obzir.
Somuna & pogača nije bilo, kroasani su ostali u Francuskoj, a meni se jeo baš onaj naš, najjednostavniji hleb.
Ovaj tekst je nesumnjivo posvećen mojoj mami, večitom ljubitelju serija
Nešto se mislim, idu mi na ganglije ove nove klase serija koje štancuju kablovski giganti. Prvi problem glasi: puštaju po jednu epizodu svake večeri. Ma to je nemoguće! Sami sebi kopaju rupu! Pitam se, da li je moguće da neka naopaka mračna strana čoveka želi da gleda reprize? Jer, šta bi drugo objasnilo tu galopirajuću brzinu kojom FOX ispucava nove sezone svojih serija? Doduše, gospoja i ja pratimo samo ljubljenog nam Kastla i vernu mu ljubu Bekett, a to je možda laki sitkom. Ali šta, ni ove druge, izvikane serije nisu ništa posebno.
I da, u pravu ste: muzika za bistrenje problematike stiže upravo sad:
Nisam ljubitelj lo-fi žanra. Kada vidim da su nekom izvođaču recenzenti prilepili tu etiketu refleksno ga zaobiđem – ima toliko drugih stvari na koje mogu da potrošim slobodno vreme.
Ovo je već nešto vrlo, vrlo interesantno.
Melodrama, zanimljiv tekst, melanholija i retro pristup su bili dovoljni da se malo više zainteresujem.
Suština pasijansa se sa tugom i poštovanjem oprašta od najvećeg čarobnjaka košarke, čoveka koji gradio taj sport u Jugoslaviji, a potom odveo Jugoslaviju na vrh, onih godina kada je to bila viteška igra.
Nema više takve košarke. Nema više takvih ljudi kao što je bio Ranko Žeravica.
Počivaj u miru, legendo.
Subjektivan sam, pa šta.
Pošteno govoreći, nije lepo reći da se ne može bogznašta očekivati od teksta koji potpisuje kakav Čekerevac. To mu dođe nekakva ad hominem formulacija, neprijatna generalizacija, nekakvo nakurčeno očekivanje da samo ovi ili oni Hadži iz kruga dvojke umeju da čitaju i sledstveno da pišu. Ne radi se o tome, svakako, ili se bar o tome ne radi u mom slučaju. Nezgodacija nastaje kada se uoči pravilo – a ljudska su bića jako, pa čak možda i previše – dobra u uočavanju obrazaca. Tako čovek dobre volje mora da primeti da postoji korelacija između rogobatnosti – takoreći prekodrinosti – prezimena i pada kvaliteta pisanja.
E sada je pravi trenutak da, pogađate već, pustimo muziku da bismo bistrili problem.
Kakva su to vremena došla: ni jubileje više ne razaznajemo.
Da baš ne galamimo previše, jer već smo skoro-pa-matori, ali današnji prilog o The Allman Brothers Band je bio prvi posle pethiljadadevetstodevedesetdevetog na Suštini pasijansa.
Umalo da nam promakne.
Eto, tako. Tek da ne bude da vam nismo rekli.
Nema na čemu. 
