– Znaš li šta aktuelno rade Allmani? – upita me Efi dok sam lagano srkao kafu u njegovom hardverskom kabinetu. Bilo je proleće 2003.
– Iskreno, pojma nemam – odgovorih mu – znam da su nedavno nešto svirali uživo, zajedno sa ostacima grupe Grateful Dead, ali dokle se pružaju ovih dana… Ne, ne znam.
– He, he, he – reče Efi onim tonom koji izvlači u retkim prilikama kad odluči da iskoristi skrivenog keca u rukavu; dobro je znao da me ima ovog puta. – Slušaj onda ovo – reče i pusti ovo.
Danas ćemo se upoznati sa jednom zgodnom malom tehnikom mlaćenja para
Svake subote, u našem ili čijem li već omiljenom dnevnom listu Politika, pojavljuju se tekstovi omiljenog psihologa serbskog Zorana Milivojevića. Ovaj pouzdani čovek, koji je svesrpsku slavu poneo stajući u odbranu tradicionalnih metoda obračuna sa ekstremnim slučajevima ponašanja naših naslednika, kao i uz suštinsku pomoć unogupucajuće srbijanske samozadovolj(e)ne stručne psihološke javnosti, slaže svoje tekstove u najboljem maniru životnih učitelja: red sistematskog podilaženja očima prosečnog čitaoca, red povremenih prekora zabiberenih dovoljnom količinom zdravog razuma. I tako u krug. Na primer, ovosubotnji tekst (naslovljen Odnos prema životinjama) uvaženi g-din Milivojević je započeo sledećim rečima:
Da li životinje imaju dušu? Životinje se tako nazivaju zato što jasno pokazuju da su žive, ali da li je duša isključivo svojstvo čoveka?
Teška su ovo pitanja, pa pre nego što krenemo da ih bistrimo, valja pustiti kakvu zgodnu muziku:
E da mi je neko rekao da ću da branim onu komendiju zvanu Ateisti Srbije, zapanjio bih se onoliko. Kad ja tamo, a ono međutim
Žali mi se čovek kako postoji ozbiljna opasnost da članovi udruženja Ateisti Srbije ispadnu najveći licemeri i kukavice koje je Sunce ogrejalo. Kaže – nije u redu što Ateisti Srbije napadaju samo Srpsku pravoslavnu Crkvu. Brine – oni drugi, posebno oni što pucaju u novinare i skaču po spomenicima kulture u vlasništvu SPC, kao da su šugavi, kao da ne postoje. Upozorava – negativna diskriminacija je to. Moli – malo više pažnje da Ateisti posvete drugim, miroljubivijim verskim zajednicama.
Nezgodno. Nego da pustimo muziku pa da vidimo može li se stanje raščistiti.
Borili smo se uporno i bespoštedno, ali smo na kraju ipak popustili
Jeste, desilo se i nama, pre nekoliko godina, da nas udostoji kućnom posetom nekakav prodavac… evo sam zaboravio o čemu se beše radilo, valjda filtera za vodu. Štaznam, gospoja i ja smo nekako staromodni, pa volimo da mi idemo u prodavnicu, a ne da prodavnica dolazi kod nas. Takođe, ne može se podceniti ni naše konzumiranje Mikijevog zabavnika, u kome se Paja svako malo borio protiv agresivnih prodavaca. Ali odbrane nema kada ti rodbina zabiberi.
Naslušao sem se svakakvih epiteta o ženskim očima. Oči koje su “cold & evil” već su ređe. A kada su još spojene sa proračunašću, od njih treba bežati što pre i što dalje. Moji Gružani imaju jednu reč za takve žene – baksuz.
Interesantno je da sam ovu, tipično “mušku” pesmu, prvi put čuo u izvođenju jedne žene. I to ne bilo koje, već Linde Ronstadt.
Kao što smo i najavili, nastavljamo foto druženje s porodicom Leković. Posle Aleksandre, čije smo radove gledali prošle sedmice, narednih šest dana gledaćemo svet kroz objektiv njenog supruga Lazara.
O svom bavljenju fotografijom Lazar Leković kaže:
Fotografija se ušunjala u moj život jako rano, još u detinjstvu, ali se u njemu bahato razbaškarila i zauzela sav slobodan prostor u poslednjih desetak godina. Životne okolnosti nisu dozvoljavale da se bavim slikarstvom, koje je moja prva ljubav i kojim sam se bavio u mladosti, a fotografija je tu prazninu popunila. Jednostavnost rada digitalnom tehnikom i velike mogućnosti igranja u računarskoj obradi dali su početni zamah mom ulasku u fotografiju. Fotografisanje u svim mogućim i nemogućim prilikama, veliki broj fotografskih web-sajtova, foto-konkursi, druženje sa sebi sličnim zaluđenicima i – odjednom fotografija je postala jako bitan deo mog života. Posvetio sam joj se potpuno, a upoznavanje sa istorijom i teorijom fotografije i uticaj meni bitnih autora kreirali su moj lični fotografski ukus i polako ali sigurno uticali na moju zonu interesovanja, pa od početne potpune posvećenosti „life“ fotografiji, moja traganja su se sve više usmeravala ka konceptualnom ili čisto likovnom izrazu. Istovremeno, tehnika koju koristim se od digitalne kreće unazad, u analognu fotografiju. Prestaju da mi budu važni megapikseli, ISO vrednosti i slične kategorije, digitalac sve ređe vadim iz torbe, a primat preuzimaju film, papir, klasičan aparat ili pinhole fotografija koji su primereniji mom senzibilitetu i mom trenutnom doživljaju fotografije. Dokle će me to odvesti videćemo 🙂
Odavno nismo proveravali šta rade braća esktremni sportisti. A ne pazeći redovno, promaklo nam je i ovo: puleni Crvenog Bika su osvojili i Kilimandžaro. Beše to još februara.
Moram priznati: ovo je jedan od lepših wingsuit letova koje sam video.
(Pst: da li vam nedostaju jutarnji video klipovi? Nama ne.)
Pritisak fizika kao nauka definiše kao dejstvo sile na površinu na koju deluje (Samuraj Miloš će, već, da me ispravi ako grešim). U većini slučajeva, ovaj pojam je vezan za izučavanje fluida (tečnosti i gasova). Zamislite samo ekspres lonac u kome kuvate supicu za nedeljni ručak – kada počne da šišti, to znači da je proradio pritisak vodene pare i da ga treba pripaziti jer može da eksplodira.
Kod ljudi, pritisak deluje uglavnom na suprotan način. Implodiraju. Kako su i muzičari ljudi, hajde da razmotrimo jedan od takvih slučajeva.
