Eto, opet sluŔamo Little Wing.
Kako je Å ef veÄ govorio a ja se iz momenta složio, od svih izvoÄenja ove pesme najbolje je Hendriksovo. Mislim da je u pitanju Äist bezobrazluk: jedan liÄni trenutak ostao je ovom pesmom uhvaÄen, zapamÄen i saÄuvan baÅ” onakav kakav je bio. Ova pesma ne uopÅ”tava niÅ”ta, ona ne želi da filozofira. Niko drugi, ma koliko sjajan muziÄar bio, neÄe moÄi da odsvira ovu pesmu upravo zato Å”to nije doživeo tu jednu stvar koja je pesmom ulovljena.
MeÄutim, ima stvari koje se Äoveku otmu sluÄajno i odleprÅ”aju, poÄnu svoj život. Onda te ljudi pitaju, pa kako si to smislio, a ti nisi smislio, desilo se jer je upravo deÅ”avanje taÄno ono Å”to se neizostavno deÅ”ava kada ljudi rade, kada se stvari deÅ”avaju. Danas skreÄem pažnju ne na pesmu Little Wing u bilo kom Hendriksovom izvoÄenju, veÄ na veoma konkretno, ovo Hendriksovo izvoÄenje.
Dakle, ova pesma ide i traje kako treba, blago brže od studijskog snimka, prva strofa, druga strofa, prvi solo, drugi solo. A onda se deÅ”ava magija: Hendriks staje, muzika staje, sve staje. Veoma kratko, veoma suptilno, ostavljeni smo u praznini, u neznanju Å”ta Äe biti dalje, nesvesni sledeÄeg koraka. (IstoriÄari muzike, a verovatno i sam Hendriks da su ga pitali, bi rekli da je taj kratki trenutak potreban da se gitarista postavi za koriÅ”Äenje pedale. Gluposti. š ) Muzika nas zatim nežno miluje vah lahorom i mi odlazimo dalje, promenjeni tom malom pauzom. Mi smo sada ljudi koji znaju tajnu: da je pauza preduslov kretanja, da nigde ne možemo otiÄi ako ne umemo da stanemo.
Ovaj mali trenutak je za mene postao neka vrsta Å”ifre, miga meÄu prijateljima. Prepoznajem ga u putopisima Snežane RadojiÄiÄ. Prepoznajem ga u drugim pesmama. NaÅ”ao sam ga u sred sola Pjesme No. 3 i pre trijumfalnog zavrÅ”etka Rocket Queen. LiÄno ga najviÅ”e volim tokom Wrightovog briljantnog komada San Tropez. Ali to je, kako Å ef pametno kaže, neka druga priÄa.