Moja kompilacija “za podizanje raspoloženja” još jednom se pokazala učinkovitom – za nekih osamdesetak minuta slušanja zaboravio sam na politiku, novinske naslove koji me plaše, domaće i strane zvezde i njihove gluposti… I, naravno, sve ostalo što me tišti i tera u loše raspoloženje.
Iako sam se uz kompilaciju drao iz sveg glasa, komšije mi još uvek nisu pozvonile na vrata. Verovatno im se svidela muzika koju sam im pustio. 
Negde pred kraj divljanja, dok sam pevao Himnu, pomislio sam na Midgea Urea i Ultravox pitajući se šta ovi talentovani macani rade. Poslednji albumi koje su snimili nisu bili komercijalni, a pokazivali su očajničku želju grupe da krenu u potragu za nekim novim zvukom. Nisu bili loši, ali energija i uzbuđenje su se negde zagubili – nije mi padalo na pamet da meditiram uz njihove tadašnje pesme.
Mislio sam da smo tada završili za sva vremena.
U međuvremenu, sveznajuća Wikipedija me je obavestila da je grupa radila u periodu 1992-1996. godine u postavi u kojoj je bio prisutan samo jedan od originalnih članova, Billy Currie, pa nisam ni hteo da se zamaram traženjem njihovih snimaka – dva albuma snimljena u to vreme zdušno su popljuvana.
Wiki takođe piše da su se u originalnoj postavi sakupili tokom 2009. godine u sklopu priprema za turneju koja je trebalo da obeleži 30 godina od objavljivanja njihovog najboljeg i najkomercijalnijeg albuma Vienna (1980). Kako im se tom prilikom zajedničko muziciranje osladilo, uskoro su krenule glasine o snimanju novog albuma tako da se 2012. godine pojavio Brilliant.
E, to sam već morao da proverim. 
Umesto eksperimentisanja sa zvukom i traženja novih ideja, Ultravox su se vratili sa setom novih, odličnih pesama koje podsećaju na period pomenute Vienna / Rage in Eden / Quartet faze. Znači, uglavnom su brze, energične i bogato aranžirane.
“Satellite” je fini primer koji odslikava zvuk celog albuma. Utisak samo kvari tupavi tekst koji mogu slobodno da uporedim sa onim na istoimenoj pesmi grupe Smak: nijedan od njih ne znači ništa.
Sada, kada sam sredio živce i napisao tekst, prisećam se veselih osamdesetih i pitam se: zašto današnji klinci ne slušaju Ultravox, nego se pale na Justina Biebera i slične budalaštine? 