Devedesete je obeležila muzička kriza koju je ljude iz tog biznisa terala u paniku. Očajnički su tražili nešto novo za šta će da se uhvate. I da zarade, što se podrazumeva.
U Americi se pojavio grunge ili Seattle sound koji je bio mešavina panka i hard roka/hevi metala sa naglašeno distorzičnim gitarama i teškim temama u pesmama (društveno otuđenje, apatičnost, želja za slobodom), što je bilo dovoljno da se promoviše na sva usta (Nirvana, Soundgarden, Alice in Chains, Pearl Jam…) i mobiliše publiku.
Nisam se nešto primio na tu ekipu, nastavio sam da slušam Neila Younga i njegovu prateću grupu Crazy Horse. 
A Britanci su, po običaju, za to vreme odradili stvari na mnogo finiji način. 
I oni su inspiraciju potražili u sopstvenoj tradiciji, pa je Britpop postala odrednica za lepršavu i inteligentnu, uglavnom gitaroški orjentisanu, pop muziku ukorenjenu u nasleđu glam rocka i punka iz ’70 i indie rocka iz ’80 (Oasis, Blur, Pulp, Suede…). Zamalo da zaboravim i The Smiths, kada već pominjem najveće. 
Kako u prvoj britanskoj muzičkoj ligi uvek vlada neviđena gužva, mnoge od odličnih grupa nisu uspele da pronađu svoje pravo mesto i često je njihov opus neopravdano potcenjen. Jedna od takvih je Supergrass. 
Sudeći po njihovom debitantskom albumu I Should Coco (1995), to je bila ekipa koja ima odlične pesme i fantastičan smisao za humor, što su potvrdili i na sledećem albumu. Nisu se spotakli, ali je smetalo to što su ih mnogi smatrali neozbiljnima. 
Zbog toga u su u novi milenijum ušli nabrijani, rešeni da stvari postave na svoje mesto. Life on Other Planets (2002) je potvrdio da mogu da naprave dobar balans između naglašene emotivnosti i istančanog humora – to je bio Brit pop u svom najfinijem izdanju. Sve do poslednje pesme za koju se čini kao da je nekako zalutala… 
Za razliku od svega što su uradili pre ili posle nje, “Run” je neobična, psihodelična pesma koja me, na momente podseća na Johna Lennona i The Beatles (“Because“) u njihovom eksperimentalnom raspoloženju, u trenucima kada se dobro zabavljaju sa “iščašenim” gudačkim aranžmanima… Sve dok ne prestane pevanje i grupa uleti u soliranje koje je bliže Pink Floydu nego njima samima. 
Možda ovo nije najbolji način za upoznavanje, ali je dobar podsticaj da malo sami prekopate po katalogu Supergrassa… Ja im se stalno navraćam, ako vam to nešto znači. 