Kada neko u mojoj neposrednoj okolini ispali onu Äuvenu izjavu “nema viÅ”e dobre muzike” pa ostane živ, ne uzbuÄujem se previÅ”e. Nekad sam besneo naglas; trebale su mi godine da nauÄim da ignoriÅ”em neveÅ”t pogled na svet. A pravo da vam kažem, veoma sam se umorio od toga da bilo koga o bilo Äemu ubeÄujem. Jer kad neko ima ideju da je u pravu kada ispali takvu glupost, mala je verovatnoÄa da Äete mu bilo kakvim argumentom, ukljuÄujuÄi argument praktiÄnog sluÅ”anja muzike, promeniti miÅ”ljenje.
Najzad, miÅ”ljenje takvih se ne može promeniti zato Å”to tu miÅ”ljenja uopÅ”te nema: tek poneki davno okoÅ”tali stav zasnovan na frazama. Äak i kad kažu neÅ”to taÄno, takvi ljudi ne umeju da objasne zaÅ”to je to tako.
Imam mnogo nove muzike u svom Äujnom polju kojom bih mogao da dokažem da dobre nove muzike ima na pretek. Tu postoji samo jedan mali, malecki, ama ovoliÅ”ni problem: sve je teže razvrstati žito od kukolja. Ovoliko je falilo da mi ovaj zavrÅ”i u kanti za smeÄe.
Ala bih se ogreŔio.
Ova pesma ā i, uopÅ”te, situacija oko muzike Marka Eitzela (prezime se Äita “Ajcel”) u mom muziÄkom perimetru ā besprekoran je pokazatelj problema u kojem se nalazim u svom bezuspeÅ”nom pokuÅ”aju da Äujem sve Å”to nisam Äuo na vreme, a da pritom zadržim i ideju o aktuelnoj muzici barem na nivou obaveÅ”tenog sluÅ”aoca. To je Äavolski težak posao, jer veÄina dobre muzike… Uh, problematiÄne reÄi “dobre” i “veÄina”, ostav! Muzika koju ja volim je uglavnom takva da zahteva aktivno uÄeÅ”Äe sluÅ”aoca, uz ulog neÅ”to iskustva, znanja i veÅ”tine povezivanja ljudi, dogaÄaja, projekata i rezultata. Pride, to je Äesto indie muzika i ona kao takva nema mesta u velikim medijima i ne može uvek da se pronaÄe u mainstream izvorima. Ili može, ali ja fiziÄki ne mogu da postignem da Äitam tri strana Äasopisa, pratim deset radio emisija i podcasta i Äeprkam katalog tetke iz Kalinjingrada vasceli dan i noÄ… Äak, ovo poslednje veÄ Äinim, ali to ni izbliza nije dovoljno.
Dakle, u svim tim kategorijama koje sam nabrojao, evo Å”ta sam sve uspeo da promaÅ”im. Prvo, Äinjenica je da je Mark Eitzel, Å”to solo a Å”to kroz svoj matiÄni bend American Music Club, na sceni od 1980. godine, a da ja nisam bio u prilici da Äujem nijedan njegov album, iako je on daleko od anonimusa. Drugo, nisam uspevao da povežem ime i lice, lice i glas, glas i ime; ali lice, ime i muzika su se Äesto vrteli po mojoj okolini poslednjih petnaest godina. Najzad, nedavno sam negde Äuo ovu pesmu i na Äas mi se uÄinilo da je reÄ o nekoj pesmi Paula Wellera, najengleskijeg Engleza na svetskoj sceni u ovom trenutku, koju ne mogu da prepoznam.
A pesmu peva Amerikanac roÄen u ameriÄkoj vojnoj bazi na Okinavi (nije bitna Okinava ā ameriÄke vojne baze su najameriÄkija mesta na planeti, Å”irom planete), koji odaaaaavno živi i stvara u San Francisku ā doduÅ”e, kosmopolitski obojenom gradu na zapadnoj obali SAD. Tražio sam neku vezu, jer nisam mogao da verujem da tolika doza mod zvuka može da izaÄe spontano iz nekog Amera ā i pronaÅ”ao u biografiji.
KljuÄne tinejdžerske godine, a to beÅ”e sredinom sedamdesetih, Mark Eitzel je proveo u Southamptonu, na jugu Engleske, gde je njegov Äale dobio prekomandu posle Okinave, Tajvana i Ohaja. I baÅ” tu je poÄeo aktivno da se bavi muzikom. Imao je 21 godinu kad je najzad zapoÄeo samostalan život, povratkom u Ohajo 1979.
Jedne nedavne veÄeri, rekoh sebi: “ovako viÅ”e ne ide”. Onda sam otvorio Cevku i ukucao “Mark Eitzel“. Prva stvar koja je iskoÄila beÅ”e, gle Äuda, baÅ” ova. A veÄe provedeno uz Eitzelovu muziku je uÄinilo da iste veÄeri napiÅ”em i pisamce tetki u Kalinjingrad, nakon Äega mi je odande stigao paketiÄ koji, Äavo da me odnese, jesam raspakovao, ali joÅ” nisam do kraja presluÅ”ao, jer nije mi baÅ” lako da apsolviram svih 26 naslova za kratko vreme.
Eh, tetka, tetka: stalno preterujeÅ” sa tim tvojim paketiÄima.