Month: November 2017

Sjeban na obodu grada

Dijalog koji sledi se, zapravo, nije desio, ali ja sam isto tako mislio kao da jeste, a vala je i onaj koji je jednom prilikom atakovao na moj trenutni izbor muzike.

– ‘De si Grbo, rode rođeni!… A, čekaj malo, pa šta to slušaš?
– Nije valjda da ne znaš? Zevon, povratnički alb…
– Otkad ti slušaš country?
– Šta pričaš, bre?
– Auuu, pa nekada si ložio tvrdu svirku, brate!… Pa kakav ti je to pesmičuljak!…

Kada neko tako krene đonom na vas, zbilja ne treba da se nervirate. Najzad, zbog čega bi svako morao da zna da se u celokupnoj američkoj modernoj muzici jedva ikada pojavio iko ko je bio iole tvrđi nego što je to bio Warren Zevon. I zašto bih ja uopšte morao da objašnjavam nesrećniku o čemu peva pesma koju je on nazvao country pesmičuljkom?

Kako onda, tako i danas: upravo me je Warren Zevon naučio da nikad više nikoga, ni zbog čega, ne ubeđujem ni u šta, pogotovo u muziku koju volim a koju dotični, neka mu je prosto, nikad neće razumeti.

Nastavite sa čitanjem… “Sjeban na obodu grada”

Ој, кафано: сплав 2

Како рекох прошли пут, постоји та теорија да производ амбијента и клопе не може да превазиђе неку свемирску константу, што би требало некако да укључује и цену… тј ресторанска клопа је управо једна од оних области где скупље не мора да значи и боље. Јер, како уче некретнинци на првом часу, три чиниоца утичу на цену: локација, локација и локација.

Главна фотка за данас је сама сала, на – нећете веровати – сплаву. Сплав те величине нећете видети у кањону Таре или горњем току Дрине, нити ћете наћи довољно балвана да га очас направите. Ово је овећа пловећа хала.

(велика)

Пази га, сплав са терасом на спрату а под кровом. Тешко би то Робинзон Крусо склепао да обиђе острво. И што јес јес, амбијент је занимљив, поготово кад зимско сунце тако искоса набаца одсјаје са воде по таваници. Има се шта видети, има на чему око да се заустави, а и објектив.
Nastavite sa čitanjem… “Ој, кафано: сплав 2”

Lekcija

Moraću još jednom o gerontologiji…

Starost ljudima teško pada pa je sasvim normalno da se opiru penzionisanju. Mnogi “večiti mladići” rock & rolla su odavno zreli za penziju samo što to odbijaju da priznaju. I, skoro po pravilu, rezultati su im sve slabašniji, što je i razumljivo. Ređi su slučajevi dostojanstvenh starkelja koji su i dalje u stanju da pokazuju kreativnu vitalnost, poput Roberta Planta ili Iana Huntera, čiji ovogodišnji albumi su među najboljima koje su snimili u bogatoj karijeri.

Poslednji puvanjak od albuma me je baš razočarao.

Nastavite sa čitanjem… “Lekcija”

Šta bi Mocart na sve ovo rekao

Prog rock vikend na Suštini pasijansa… Šta ćete: ništa nije savršeno.
Osim možda muzike o kojoj pišemo.

Krajem šezdesetih je došlo do prelomne tačke u razvoju popularne muzike. Ideja bunta je izgubila svoj prvobitni zamah (i nije se vratila čestito do pojave punka), Amerika je porodila country-rock, Engleska je potrošila british invasion municiju i došlo je vreme za nešto novo, a Evropa je iščekivala šta će novo da se desi.

I upravo je Evropa, tačnije evropska muzička tradicija, dala rock muzici nešto što niko nije mogao da očekuje: progresivni rock. Beše to muzika zasnovana na ozbiljnom, relevantnom sviranju instrumenata koji su već obeležili rock’n’roll i rhythm’n’blues, kao i složenim aranžmanima koji liče na barokne strukture. Rodile su se grupe kao što su Moody Blues, Nice, Procol Harum, King Crimson, Curved Air, Caravan, Genesis, Yes, Van Der Graaf Generator, Pink Floyd…

Na pragu sedamdesetih, obilje prog rock sadržaja je postalo parafraza za ulazak društva u doba izobilja. U jednom času je izgledalo kao da na svakom koraku možete naleteti na grupu mladih ljudi koji u glavama imaju odlične ideje a u prstima besprekornu tehniku sviranja. Poput ove ekipe.

Ko će sve da ih pohvata. A skoro svi su vredni pažnje…

Nastavite sa čitanjem… “Šta bi Mocart na sve ovo rekao”

Tamo gde mogu da radim šta hoću

Love Sculpture je jedna od onih grupa iz druge polovine šezdesetih koja je u samo par godina napravila takav zaokret u karijeri da je, slušajući njihova dva snimljena albuma, prosto neverovatno da ih je snimila ista ekipa. Njihov debi album Blues Helping (1968), iako se sastojao od dobro poznatih soul i blues pesama velikih majstora, bio je pokazna vežba kako mogu ozbiljno da zazvuče engleski klinci kada sviraju “crnu” muziku. Na njemu je zablistao mladi gitarista koga danas svi dobro znamo – Dave Edmunds.

I kada se pomislilo da je Britanija dobila još jednog od gitarističkih bogova, poput Claptona, koji će svirati bluz čitavog života jer ga ima u malom prstu, Edmunds je video Keitha Emersona i The Nice.

Nastavite sa čitanjem… “Tamo gde mogu da radim šta hoću”

Ој, кафано: сплав 1

Не, не отварам нову серију, нема толико материјала. Ем госпоја боље кува од већине кафанских кувара, ем код куће имамо бољи избор пића. Ал’ понекад се ваља, због друштва и амбијента. Овај код куће сам већ намртво исфоткао, па нек натрчи нешто различито.

Ако истрајем на ту страну, можда ћу најзад заокружити теорију о кафанској комплетности. По њој, кад се помноже амбијент и клопа добија се број који не може бити већи од неке тамо константе, коју још нисмо утврдили. Шта се може, не да се емпирија без довољног узорка.
Тако на једном крају криве имамо комбинацију одличног амбијента са лошом клопом и минималистичким избором пива.


(велика)

На другом крају су којекакве соцреалистичке кутије са голим зидовима, ћумези са подом од виназа или нафтираним патосом и надрканим келнерима у алтернативно белим блузама, које зачудо имају генија за кувара и газду који не жали материјал.

Nastavite sa čitanjem… “Ој, кафано: сплав 1”

Palac gore

Dok napolju rominja dosadna jesenja kiša vrtim se po kući i izmišljam poslove kako bih se zabavio. I, naravno, razmišljam o nekoj pesmi koja bi bila dovoljno dobra da posluži za današnju priču. Proteklih nedelja redovno su pristizali noviteti, među njiima ima i jako zanimljivih albuma no, kao za inat, na koju god pesmu da sam pomislio, ispostavlo se da je još uvek nema na Cevki kako bih mogao da ilustrujem priču.

U takvim okolnostima, najbolje je da se posegne za nekim staritetom.

Nastavite sa čitanjem… “Palac gore”

Kiša će sve da spere

Moja mlada prijateljica se mesecima muči da me navuče na “njenu” muziku. Da ne bude nesporazuma, ona ima dobar muzički ukus. Samo se povremeno desi da zaluta u nekakav moderan indie folk, gde novih autora ima k’o kusih pasa, pa mi ništa od njenog izbora nije preterano interesantno. Svi oni mogu da mi budu deca, a njihova početna životna iskustva, o kojima pevaju, daleko su iza mene i ne mogu da se identifikujem sa njima.

Ipak, C. ponekad ubode i pravu pesmu.

Nastavite sa čitanjem… “Kiša će sve da spere”

Ili jesi ili nisi

Šta god mislili o opusu grupe Foreigner, ne možemo da im prebacimo da nisu odlično radili svoj posao. Brojke su neumoljive – prodali su više od 80 miliona albuma. Ne slučajno jer su, pre svega, imali odličan repertoar. Ako pogledamo kako su se stvari razvijale tokom karijere, lako ćemo da primetimo da, iako su bili okrenuti AOR tržištu, iz albuma u album su se trudili da naprave makar minorne pomake i da nikada ne budu isti. Za svoj četvrti album su, za mene neočekivano, angažovali Thomasa Dolbyja i Larryja Fasta, čudotvorce na sintisajzerima, kako bi postigli moderniji zvuk.

A to se nikako nije svidelo njihovom pevaču.

Nastavite sa čitanjem… “Ili jesi ili nisi”