Month: February 2018

Једна од пре: а и та свирка

Замало да заборавим, ал’ ме свраћање овамо (онако као онај Јосиф из Трбушнице) подсетило. Дакле, главна ствар на том дочеку је била свирка Атомског склоништа. Које никад нисам видео уживо, ал’ никад није касно.

Било је неке галаме по новинама око ове свирке, јер је морала да иде преко оног вагона што дође одмах иза локомотиве – е, да, тендера. Само што у њему не носе угаљ него јавне набавке. Свашта, као да постоји други понуђач музике Атомског склоништа осим њих самих. Живи су и здрави, рано је за појас притоке (tribute band). Дакле:


Оно, јесу се свели на трио, ко умро ко баталио, ал’ праше и не дају се. Чак су и уобичајено рокерско спонтавање публике извели са мером а и успехом, публика је вала знала текстове напамет, а кад су други пут одсвирали “Треба имат душу”, била је и довољно гласна. Имам и нешто видеа, где се то лепо чује (Грба неће поверовати да ми је и то пало на ум, ал’ има коза рог), но нећете дочекати да ја то измонтирам и бацим на цевку, умем ја паметније да дангубим.

Има још.

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: а и та свирка”

Balada o mirovnjaku

VertigoKrajem šezdesetih, tačnije 1969. godine, moćni evropski diskografski konglomerat Philips/Phonogram odlučio se da deo svojih poslova prepusti svom detetu – maloj kompaniji pod imenom Vertigo koja bi se bavila malo alternativnijim izvođačima. Onima sa dužim pamćenjem sigurno je poznata crno-bela spirala na pločama koja je proizvodila pomalo hipnotički efekat na gramofonu dok se tanjir okretao, a posvećenici poput mene su za vrlo kratko vreme ukapirali da je sve što je dolazilo iz ove kuće u najmanju ruku intrigantno i neobično, pa samim tim i zanimljivo za slušanje. Za ovu kuću su snimali Colosseum, Rod Stewart, Black Sabbath, Uriah Heep, Gentle Giant… Mnogo njih koje smo ovde pominjali, a koji su kasnije napravili velike i respektabilne karijere.

Neki od njihovih štićenika nisu uspeli.

Nastavite sa čitanjem… “Balada o mirovnjaku”

Zvuk tišine

U govoru koji je održao kada je primio nagradu Polar Music Prize iz ruku kralja Švedske, Sting je iskazao misao o smislu muzike o kojoj odavno razmišlja. Kontemplacijom je došao do ideje da je tišina jedini savršeni okvir, a možda čak i jedini savršeni sadržaj muzike, pa kao takva predstavlja konačno ishodište svake ideje. A davno pre Stinga, Miles Davis je više puta priznao da njega pauze u sviranju opsedaju mnogo više nego tonovi, te da su mu tonovi potrebni samo zato da bi i drugi mogli da prepoznaju komadiće tišine o kojima on uglavnom najviše razmišlja dok svira.

Teške su to misli. Ne mogu da pružim nijednu sopstvenu misao na tu temu, ali mogu zajedno sa vama da slušam kako se peva o tišini. Taj posao ćemo prepustiti pevaču za kojeg još uvek nije pouzdano sigurno da li je čovek ili anđeo kojeg je Svevišnji poslao neverovatnom kompozitoru i u snu mu poručio “Evo ti ga, pa budite veliki duet!”…

I bi veliki duet.

Nastavite sa čitanjem… “Zvuk tišine”

Novosti o kraju sveta

Početkom osamdesetih, proveo sam desetak zanimljivih dana u Chelmsfordu. Ovaj mali grad u Essexu udaljen je od Londona nekih pedesetak kilometara (ili pola sata vožnje), a u mnogo čemu me je podsetio na grad u kome živim. Za razliku od metropole i gužve u njoj, ovde je sve bilo nekako usporeno i mirno. Kao kod kuće.

U to vreme, junak današnje priče je bio na pola osnovne škole, tako da nikako nismo mogli da se sretnemo.

Nastavite sa čitanjem… “Novosti o kraju sveta”

Izvedi me

I say don’t you know
You say you don’t know
I say, take me out!

Do mene je pre dan-dva stigla informacija da je grupa Franz Ferdinand spremila novi album. Na štandove u prodavnicama nosača zvuka u Engleskoj, album je stavljen upravo jutros. To je probudilo neka sad već stara sećanja: pamtim kako su FF na prečac osvojili simpatije publike i kritike na britanskom ostrvu kad su se prvi put pojavili. Beše pomama u muzičkoj štampi za njima, a ja sam čvrsto verovao da je reč o nekakvoj ujdurmi: te 2004. godine, nisam mogao da verujem da se u onom metežu od konkurencije naprasno pojavio neki bend koji zaslužuje toliko hvalospevnih kritika. A onda sam najzad čuo ovu numeru, pa sam se, što ono kažu, pokrio ušima od stida.

Dakle, sve one pohvale su imale utemeljenje.

Nastavite sa čitanjem… “Izvedi me”

Video sam na televiziji

Onomad me put naneo pored nekadašnje Robne kuće. Normalno, odmah me uhvatila nostalgija za prošlim vremenima kada je ona bila današnji šoping mol u kome se moglo naći za svakog po nešto, a čarobni svet za jednog osnovca se nalazio na spratu – na povelikom štandu su se mogle kupiti gramofonske ploče. Naravno, singlice, jer je bio kraj šezdesetih, a o albumima smo mogli samo da sanjamo. Danas je taj prostor sređen po poslednjoj modi, sav je u mermeru i staklu i više nema dušu. Miris olajisanog poda je odavno izvetrio…

U zlatno doba grupe Creedence Clearwater Revival, John Fogerty je, kao niko drugi pre i posle njega, izbacivao hitove svakih par meseci. I te singlice sa njima su, nekim čudom, redovno izlazile kod nas. A onda je moj primerak, zahvaljujući dobrim ženama iz Robne kuće, završavao ispod tezge dok ne sakupim dovoljno novca da ga kupim.

Ah, kakva su to bila vremena.

Nastavite sa čitanjem… “Video sam na televiziji”

Једна од пре: не знам зашто баш ова

Онда смо стигли и до те свирке. Публике се полако накупило. Кад смо ми пристигли, око 22:30 било је попуњено отприлике до споменика, а и ту је било места да се прође. Ово је сат касније, у 22:34, кад се већ осећало да је у публици бар степен топлије.

Оваквих фотки сам нашкљоцао десетак, јер ово је ретка прилика да се у граду види оволико људи, па се рука сама диже и шкљоца. Једино немам појма зашто сам издвојио баш ову.

(велика)

Снимио сам је кад смо решили да мало протегнемо ноге и обрнемо круг око споменика, да видимо има ли кога познатог. Срели смо типа који је некад давно радио у продавници плоча, у Шациној књижари. Издиванили се онолико, показивали слике унучића.

Али зашто баш ова фотка а не нека од преосталих десет?

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: не знам зашто баш ова”

Sve je to stvar vremena

Ne znam zašto, ali jutros mi padoše na pamet stari budilnici. A tako sam zatvorio krug asocijacija koji je doveo do današnje muzike…

Najpre sam imao jedan sat na navijanje koji me je pratio od osnovne škole do kraja studiranja; nije bio klasičnog oblika, već nekakvog modernističkog, boga pitaj kad je i kako uopšte stigao u kuću i zašto sam ga jednog dana odneo u svoju sobu i zauvek zadržao. Ko zna koliko puta mi je njegovo ZVRRRRRR izazvalo lupanje srca u rani jutarnji sat. A onda, jednog dana se nisam na vreme probudio i tako empirijski saznao da je taj budilnik otišao Bogu na istinu. Istog dana sam kupio jedan mali Insa kvarcni budilnik, od one vrste koja je pravila prodorni zvuk PIPIPIPI…PIPIPIPI… Beše to malo suptilnije od one zvonjave, ali jednako mrsko. A kada je taj sat crkao posle neverovatnih 25 godina služenja, shvatili smo da su došla neka nova vremena: već je svako nosio svoj budilnik u mobilnom telefonu…

Srećom, danas je lako moguće izabrati neki zvuk koji ne izaziva lupanje srca pri buđenju. Poput ove muzike…

Nastavite sa čitanjem… “Sve je to stvar vremena”

Cumberland Gap

Cumberland Gap je planinski prevoj gde se dodiruju granice američkih saveznih država Kentucky, Virginia i Tennessee. U sklopu je Apalačkog masiva, a koristili su ga još starosedeoci pre dolaska bledolikih. Do danas smo u više navrata pominjali da se čitav jedan podžanr Americane vezuje za ove planine, jer je muzika u kojoj moderni trubaduri traže inspiraciju duboko ukorenjena u tradiciji belaca koji su ih prvo naselili, što znači da je puna uticaja sa mesta odakle su došli.

Tradicionalni zvuk ukomponovan u moderne trendove proslavili su Gillian Welch i David Rawlings.

Nastavite sa čitanjem… “Cumberland Gap”