Month: February 2018

Једна од пре: загревање за дочек

На тргу је већ била почела свирка… или је то још била предгрупа, ко ће га знати, план је ионако био да уђемо у Библиотеку (један од првих кафића у Србији под тим именом, а није ланац него се досетка прочула). Тамо није било где да се седне, па смо продужили.

А штета, код њих је добра музика и често се нађе и неко пиво мимо она два произвођача, ако су два. Ни Гимназијска улица више нема двадесет кафића као крајем осамдесетих (што је и саранило корзо), то се углавном прелило у главну улицу и на њу. Нашли смо Трокадеро, скоро празан.

(велика)

Атмосфера вара… овде нема ко да каже “Свирај то поново, Семе”, овде трешти турбо поп или како се већ зове тај спој до даске упрошћеног попа и већ четр-пет пута упрошћаваног турбо фолка. Очекивао сам да ће се та синтеза то спајање десити за мога вакта, ал’ није морало за овако низак ику. Изневерила асимптота, додирнула своју криву, нису севале варнице него паре, ето.

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: загревање за дочек”

TV bdenije posle Woodstocka

Televizija, znate i sami, predstavlja silu veću od bilo koje druge kada je reč o socijalnom, političkom i kulturnom uticaju na masu. Tako beše oduvek, a istorija nas podseća da je još Jozef Gebels, ministar propagande Trećeg Rajha, prvi prepoznao o kakvoj moći je tu zaista reč. Međutim, u današnjem metežu 100-200-300 TV programa kojima često raspolažemo, disperzija sadržaja je velika, pa se i gledaoci profilišu. Problem je, dakako, u tome što je nekadašnji “prozor u svet” vremenom postao “šaht za ubacivanje svakog smeća” (bez selekcije). Disperzija je dovela do toga da je nemoguće sprovesti kanalisanje sadržaja – da ne kažem cenzuru, mada zapravo jeste reč o tome, ali da ne širim temu u beskraj. Jer nekada se, da prostite, pazilo na to šta će gledalac iz Vičite, Mančestera, Kuznjecka i Donjih Prćilovaca moći da gleda kod kuće i kakav uticaj će to imati po kulturni razvoj i duhovno zdravlje ukućana, posebno onih mlađih.

E, tim je nazgled čudnije ono što se dešava u sledećem snimku. Ispratite ga pažljivo.

Ovi baš ne znaju da stanu, a? Da li su radile kisele bombonice, vesela zavijača ili nešto treće, ne bih da licitiram. No, ovo je beleška o nečemu neuporedivno važnijem.

Nastavite sa čitanjem… “TV bdenije posle Woodstocka”

Zbogom, stranče

Supertramp je jedna od onih grupa koje je teško ne voleti. Siguran sam da svako od nas zna barem nekoliko njihovih pesama, jer su imale ogroman uspeh u celom svetu, a ne može im se osporiti sposobnost pisanja zaraznih pesama i veština sviranja. Njihovi albumi iz druge polovine sedamdesetih Crime of the Century (1974), Chrisis? What Crisis? (1975) i Even in the Quietest Moments (1977) često su mi pravili društvo u to vreme, a interesovanje za njih sam izgubio u trenutku kada su izdali svoj bestseler, Breakfast in America (1979).

Nekako im je otupela oštrica za moj ukus i grupa je skrenula u popičnije vode.

Nastavite sa čitanjem… “Zbogom, stranče”

Moglo ti je biti i dobro

I belong on the shore
Hustlin’ nickels and dimes
‘Cause it ain’t long before it’s gone
You might as well have a good time

Moj gramofon je odavno van funkcije, nije više čak ni na svom starom mestu. Ali, ploče ne dam da se pomeraju: sve može napolje ako tako mora da bude, ali ploče će biti poslednje. Volim ponekad da pročeprkam po toj svojoj staroj, nevelikoj fonoteci od tristotinjak velikih vinila. Kao i u slučaju nekih mojih oldvejverskih saboraca, svaka ploča ima neku priču i ja ih se često setim, ne bez nostalgičnog uzdaha… Ali, bez patetike: te naše vinilne vitrine su dobar izvor priča za ove stranice i to je ovih godina jedino bitno.

Baš tako se desilo i pre dan-dva, dok sam čeprkao nešto po obližnjim fiokama: pao mi je pogled na jednu prepoznatljivu plavu riknu omota LP ploče i setio sam se albuma koji nisam slušao odavno. Pustio sam ga ponovo, onako sa merakom, na mediju koji mi je poslala tetka iz Kalinjingrada, da bih se pred kraj setio zašto toliko volim glas Davida Crosbyja i te neopisive vokalne harmonije koje je pravio sa Nashom i Stillsom.

Auh… I kao što rekoh.

Nastavite sa čitanjem… “Moglo ti je biti i dobro”

Zaigraj!

Ponekad na Cevki naletim na snimke od kojih mi odmah zaigra srce. Po televizijskim arhivama svašta može da se pronađe, a neki dobri ljudi vole da svoja otkrića podele sa celim svetom. Na tome im hvala i ovoga puta, jer 1966. godine, kada je ovaj video snimljen, još uvek nisam imao gramofon. A o gledanju snimaka sa koncerata mogao sam samo da sanjam. Nema veze što je video crno beli, tehnički nesavršen – u ovih pet minuta je kristalno jasno zbog čega “produkcija” nikada neće moći da zameni emociju i energiju ako su majstori na pozornici.

Kao ova trojica… koje ne treba posebno predstaviti.

Nastavite sa čitanjem… “Zaigraj!”

Једна од пре: шта овде пише?

План је био да дочек буде фото сафари. Успут је требало да испробам докле тај блиц уопште добацује, пошто у спецификацијама спомиње неких сулудих 60 метара при ИСО 100, вероватно кад призумира до краја. Дакле, правац град и осврћи се.

Испало је да је први улов наишао и пре него што сам извадио блиц. На прилазу мосту нов графит, на истом оном месту где смо већ више пута били.

(велика је широка 2625 пиксела, ово је фотокрп)

Ово је отприлике гранични прелаз између центра (који се завршава мостом) и кинеске четврти (што је житни трг, где у свако доба има између пет и осам кинеских дућана – један је неко време био у тој жутој кући преко пута). Дућан иза мојих леђа, који баца овако добро светло из излога, није тај него од оне друге врсте, спортска обућа чувених марака за које никад нисам чуо.

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: шта овде пише?”