Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Onomad, još dok sam pisao tekst o tome kako Mojo Nixon prosipa žuč po Donu Henleyju, dobio sam ideju za današnji. Punkeri i alternativci su inače skloni da pljuckaju po kolegama koji plivaju u mainstream vodama, što im niko ne osporava, ali su se Eaglesi, a naročito Henley, neopravdano našli kao njihova meta.
Razlog, verovatno, leži u njihovoj/njegovoj globalnoj prepoznatljivosti.
Money won’t help you to win a new look at things
Loving can bring you down so you fall
Then why do you still try to get up at all
Your good and bad side showing through
Problems are a part of you
Među mnogim frazama izrečenim o muzici, pogotovo kada je reč o izraženo autorskim radovima, poznata je ona koja kaže da se muzičar ne dokazuje svojim prvim, već drugim albumom. Verujem da tu ima dosta istine: više puta do sada, pokazalo se da su neki u jednom času izuzetno popularni muzičari zapravo igrali na jednu kartu i da posle početnog uspeha nisu imali više šta da pokažu. To se ponekad završi kvalifikacijom one hit wonder, mada ja imam običaj da kažem da je reč o sindromu one trick pony.
Ali, nećemo danas o njima: te slučajeve pominjem samo zato da bih bolje istakao hrabrost onih koji su ispravno pretpostavili da će uspeti čak i ako ih publika ne primi blagonaklono kada sazna šta se nudi u drugom autorskom radu i pod kojim okolnostima se taj materijal nudi. Jedan takav primer će kroz nekoliko dana obeležiti četrdesetu godišnju od izlaska, što je odlična prilika da ga se prisetimo.
Elem, danas pričamo o albumu Please Don’t Touch (1978), drugom solo radu koji je bio prelomna tačka u karijeri Stevea Hacketta.
Bezbroj puta mi se dešavalo da mi je značenje pojedinih pesama neprestano izmicalo jer nisam mogao da ih stavim u neki smisleni kontekst. A ako su bile povezane sa nekim toponimima ili istorijskim događajima, još je bilo teže – prevrtanje listova po knjigama u biblioteci nije bilo vredno uloženog truda jer bih, obično, ostajao kratkih rukava. Srećom, ulaskom u digitalno doba, postalo je malo lakše, mada ni tražilica nije svemoguća.
Izgleda mi da ću se do kraja života baviti odgonetanjem zagonetki. 
Не, није поправни за младенце, ни за мене као фоткаџију, него за мене као самураја. Јер прошли пут сам хтео нешто па није успело. Ваљда ћу овог пута бити боље среће.
Елем, о том аутокрпу по плесном подијуму. Аутокрпљеним фоткама се обично не виде шавови, јер се то и не шије него претапа. Претоп се не види јер се фотка нешто што се не мрда много, па аутокрп то среди глатко. У противном се добију разни духови, продужени и скраћени аутобуси и сличне керефеке. Кад баш мрда, мења се светло… или одбије да уради или буде свашта.
Зачудо, у тим претапањима су се боје добро очувале. Обично (Марфи би имао коју да каже на ту тему) се у којекаквом муљању деси да се очува ово и оно и дсз, само боја на тим местима оде у некакву прашњаво сиву. Ту сам овог пута имао среће. На појединим деловима, нпр девојка у средини, добија се нешто на граници психоделије, за шта би неки рокери из оног времена секли вене само да имају тако нешто за омот албума.
Nedavno sam pomenuo dve stvari koje naizgled nemaju veze jedna s drugom. Prvo sam na jednom mestu pomenuo jednu audio kasetu koju sam jedne zime doneo iz posete rođacima u Zemunu, gde sam je napunio muzikom koju sam upecao na lokalnim FM stanicama koje nisam mogao da uhvatim kod kuće (Studio B, Radio 202). Beše na toj BASF kaseti snimljena prva pesma King Crimsona kojom sam se ikada obeznanio. A beše tamo i jedna pesma na kojoj sam nedvosmisleno prepoznao Erica Claptona, ali tu pesmu nisam mogao da uhvatim nigde, jer niko od mojih vršnjaka nije znao tu pesmu.
I tako, zaboravio sam na taj neimenovani prelepi pesmičuljak sve dok jednog dana, dvanaestak godina kasnije, poštar nije doneo paket iz Porthmadogga, gradića u severnom Velsu.
Najzad sam tu pesmu našao na ploči koju sam kupio narudžbom od Cobb Records (a, ružnog li sajta, mila majko).
Mislite li da su čudaci i ekscentrici u muzici samo britanski specijalitet? Ima ih svuda, svakako. Zappu smo pominjali u više navrata, pa je red da se dohvatimo i manje poznatih. To jest, manje poznatih kod nas, jer je Mojo Nixon tokom osamdesetih bio jedan od omiljenih muzičkih likova na talasima studentskih radio stanica u Americi. I to ne slučajno, jer se od tog doba njegovo kult sledbenišvo samo uvećavalo.
Glavno oružje bila mu je satira.
Ove godine Graham Gouldman će proslaviti 55 godina uspešne muzičke karijere. Tim povodom, krajem prošle godine je objavljen album Listen People; The Graham Gouldman Songbook 1964-2005 (2017), koji sam po inerciji preslušao. Nisam njime preterano oduševljen, jer obeležavanje ovakvih jubileja treba da bude reprezentovano besprekornom kompilacijom njegovih najboljih radova (a ima ih dovoljno za nekoliko diskova), tim više jer Gouldman je jedan od najvećih hitmejkera koje je Britanija dala i njegov opus je po kvalitetu, a i kvantitativno, zaista impresivan.
Da ne cepidlačim, ovo je bila zgodna prilika da čujem i neke od Gouldmanovih radova za koje nisam znao i do kojih se teško dolazi.
Bila je zima 2010. Stiže mi mail od kolege s posla, u njemu kaže: “Jesi li čuo? Na leto dolaze Eric Clapton i još jedan u Beograd! Znam da Claptona voliš, pa da te pitam – hoćeš li ići na koncert?”. Moj odgovor je usledio odmah: “Sedi, jedan. Kao prvo, ne dolaze Clapton i još jedan, nego Steve Winwood i još jedan, ni taj nije loš. Kao drugo, mene se za takve koncerte ne pita hoću li ih pohoditi, nego kad sam kupio karte i koja mesta sam već odabrao.” Nije se čovek naljutio, dabome, pogotovo nakon što sam mu dao par naznaka na proveru, što je uključivalo i špil linkova na Cevki gde je mogao da čuje šta treba, pa i da se počeše gde ga nije svrbelo.
Zajednički muzički rad Erica Claptona i Stevea Winwooda je nevelik, ali izuzetno važan. Međutim, postoji nešto još važnije, a posledica je tog susreta.
To je uticaj Stevea Winwooda na muzičko i, naročito, autorsko odrastanje Erica Claptona. Taj uticaj je bio ključni u karijeri velikog gitariste i mogao je da se čuje sve dok nije prevagnuo uticaj J.J. Calea i onog stila koji smo kasnije nazvali Tulsa sound.
Lyndon B. Johnson je bio potpredsednik SAD početkom šezdesetih, a postao je predsednik nakon ubistva Johna Kennedyja 1963. godine. Naredne godine pobedio je na izborima za predsednika SAD, a ostao je na čelu države sve do 1969. godine.
Njegov mandat obeležile su brojne kontraverze o kojima se i danas raspravlja, u zavisnosti od političkih stajališta brojnih autora tekstova i knjiga.
Legendarni Isle of Wight Festival počeo je da se održava još 1968. godine, no prava stvar se desila 1970. Na njemu se okupilo šaroliko društvo muzičara (obavezno pogledajte hiperlink) da isprati leto, a niko nije ni sanjao da će se okupiti toliko naroda. Razni izvori navode brojke između 600 i 700 hiljada posetilaca. Da li je neko od organizatora razmišljao o tome šta da se radi ako nešto krene naopako, ne bih znao reći. Tek, ako izuzmemo tradicionalno povremeno otkazivanje opreme, sve je proteklo u najboljem redu.
A neki od junaka naše mladosti imali su odlične nastupe na početku svoje karijere.
