Kada je reč o nekim velikim i starim pričama rock muzike, reciklaža je unosan biznis. To se pogotovo odnosi na privremeno okupljanje nekih bivših velikih bendova. Ukoliko se radi pametno, može da bude veoma unosno. Primera radi, svetska turneja grupe Police koja je trajala od maja 2007. do avgusta 2008, tokom koje je odsviran 151 koncert (jedan i u Beogradu), u času zaključenja je bila treća najunosnija ikad održana turneja, sa ukupnim prihodom od 362 miliona dolara, a čistim profitom od oko polovine tog iznosa.
Međutim, za razliku od grupe Police, za koju se zna da članovi ne mogu da podnesu jedan drugog još od vremena kad su objavili poslednji album za onoga vakta osamdesetih, ali osećaj za biznis veoma lako prekriva animozitete među džentlmenski nastrojenim ljudima, negde taj efekat izgleda nije moguće postići.
Tu onda uleću delegirani učesnici stare priče, čisto da održe večiti plamen da tinja dok se ne desi nešto ozbiljnije. Ako se uopšte desi.
Posle tri veličanstvena albuma sa početka sedamdesetih (Everybody Know This Is Nowhere, After the Goldrush i Harvest), Neil Young je mogao da bude potpuno zadovoljan svojim učinkom. Kritika ga je kovala u zvezde, a publika obožavala, stvarajući kult sledbeništvo koje traje do današnjih dana. Smrt gitariste i prijatelja Dannyja Whittena, kome nije uspeo da pomogne da se izbori sa heroinskom zavinošću iako se svojski trudio, problemi sa glasom, lutanje u izboru novih saradnika i nesuglasice sa izdavačkom kućom oko izbora materijala za objavljivanje uvele su ga u “mračnu životnu fazu” koja je potrajala nekoliko godina.
Imam običaj da ponekad odvalim ono “kad je neko lud, onda tu nema pomoći”. Ne mislim pritom na prave ludake, već na ljude van kategorija, one za koje nam nije preostalo ništa drugo nego da ih prihvatimo onakve kakve su, jer za njih ne postoje surogati.
Muzičari van kategorija su naročito dragoceni nama, koji bez muzike ne možemo da živimo.
Zanimljivo je to što ponekad, nakon nečije reakcije na takav svoj nastup, otkrijem ponešto iznenađujuće.
Dok sam prošle godine pisao tekst o grupi The Squirrel Nut Zippers, nisam ni obratio pažnju na članove ove grupe. Dovoljno mi je bilo to što sam uživao u njihovoj retro muzici koja je, uglavnom, živahna i duhovita, a nije mi palo na pamet barem da pogledam kako je ime violinisti koji je davao prepoznatljivi šmek pesmama.
Trudim se da ne zaboravim imena koja već znam, pa je za nova ostalo vrlo malo mesta.
У пролеће 1974. сам ушнирао једну ролну слајдова (Фотокемикину) и кренуо да баш експериментишем, да фоткам са статива при слабом светлу и креативно се глупирам.
Понешто од тога и није испало лоше. Например, ова посета тавану.
Као што се из приложеног види, можда не баш из прве, снимљена је у по бела дана. Јесте на тавану мрак, али светло цури на сто рупица и пукотина. Требало је да добијем некакав плавичасти штих, јер главнина светла потиче од неба, међутим Фотокемикин слајд вуче у зелењичаво у тамнијим деловима, скоро у СМБ и ту спаса нема. Можда сам могао ово да извучем некаквом додатном обрадом, али нисам склон тој врсти историјског ревизионизма.
Verujem da su svi oni koji zalaze na ovaj blog ljudi poput Samuraja Skoja. Bez predrasuda! Pa im neće smetati što u, sveopštoj, ničim neutemeljenoj, medijskoj histeriji koja dolazi od Anglosaksonaca i podgrevanju straha, nudim nešto što je univerzalno…
Više nego jednom do sada, pišući o nekim muzičarima koje naročito cenim, koristio sam frazu “on me zbunjuje”. Iako zapravo ne mislim doslovno – dovoljno sam se ja ukiselio tokom godina, pa malo šta može da me zaista zbuni – dozvoljavam da fraza ponekad ima i doslovno značenje. Možda to bude zato što nisam istražio okolnosti nekog muzičkog dela u meri koja mi pomaže da to delo istinski razumem. A ponekad se nađem na krivom tragu i zbog neke predrasude, jer i ja sam živ čovek.
No, šta ćemo sa onima koji se kao da se trude da zbune svakog ko se lati njihove muzike, uključujući i nas koji volimo pred svetom da se pokazujemo kao neko ko (misli da) zna dovoljno o njoj?
Sa takvima se nije šaliti. Najnoviji primer stiže na dugo očekivanom, novom albumu Paula Wellera. Poslušajte ovo.
Mladi muzičari, u želji da što pre stignu do izdavačkog ugovora, retko čitaju ono što piše sitnim slovima u njima. Ili nemaju dovoljno novca da angažuju iskusnog advokata kako bi proverio sve detalje. Posledice ovakvih odluka mogu da budu fatalne za umetnike – od toga da postanu bukvalno robovi diskografskih kuća i nemaju nikakvu kreativnu kontrolu nad sopstvenim radovima, do uskraćivanja tantijema i dugotrajnih sudskih procesa koji su mnoge koštali karijere. A, bogami, poneke i života…
Uostalom, ovde se već u više navrata pisalo o nekvim takvim dogodovštinama.
Svako od nas ima sopstvene favorite. Za njih se vezujemo na različite načine, a zajednilko im je da i kada nas razočaraju, uvek im damo drugu šansu i trudimo se da ih opravdamo. Eto, recimo, moj omiljeni muzičar već trideset i kusur godina ne uspeva da snimi ništa čestito interesantno jer se izgubio negde u svemiru, ali to ne znači da s vremena na vreme ne potegnem nešto iz njegovog opusa, naročito onih 4-5 genijalnih albuma koje je ostavio iza sebe, koji su i danas uzbudljivi za slušanje i ništa nisu izgubili od svoje lepote.
Ne, neću vam reći o kome se radi.
U međuvremenu, Joan Armatrading je jedna od autorki koja kod mene ima beskonačni kredit. Razlozi su prosti: sve u njenoj muzici je prefinjeno, tanano, puno nijansi koje se otkrivaju tek pažljivim slušanjem. Ona je uvek bila žena sa jasnim stavom koja nikada nije pravila kompromise – ni sa sobom, ni sa drugima. Zato je ono što je isporučivala u zlatno doba svoje karijere, koje je potrajalo dve decenije, blisko muzičkom savršenstvu. Barem kako ga ja zamišljam.
Uostalom, nije zgoreg da ponovo pročitate Grbin tekst koji se prilično opširno bavi njenom karijerom, da se ne ponavljamo…
Zahvaljujući Vuletu Čačku, album Joan Armatrading (1976) smo mogli da čujemo neposredno pošto je objavljen u UK. Normalno, odlepili smo na prvo slušanje jer je Joan imala unikatan, prepoznatljiv glas, fenomenalne pesme, savršenu prateću svirku i produkciju za koju je bio zadužen Glyn Johns. U to vreme smo mislili da joj je ovo debitantski album (kasnije smo saznali da je prethodno snimila dva… tada nije bilo interneta) i vrteli smo tu ploču neprestano. I danas smatram da je ovaj album retko, autentično remek-delo koje bih poneo na pusto ostrvo…
Show Some Emotion (1977) je bio odličan nastavak. Ponovo je okupljena opaka ekipa da prati Joan na snimanju, Glyn Johns je svoj posao besprekorno uradio, a album je objavljen i u Jugoslaviji, tako da sam ga se naslušao. Uopšte se ne slažem sa recenzentom na Allmusicu koji mu je dodelio skromne tri zvezdice, osim u jednoj stvari – uspešni singlovi sa pesmama “Show Some Emotion” i “Willow” su dovoljan razlog da se kupi album, a o ostalim pesmama stvorite sopstveno mišljenje. Po mome, na albumu ima još 3-4 pesme koje su izuzetne.
“Willow” je zanimljiva i prefinjena. Naizgled, ona govori o nekome ko će biti uz nas u bilo kojoj situaciji, ljubavi ili drugarstvu, o onim odnosima koje je teško, možda i nemoguće, objasniti kada postoje između ljudi… I sve protekle godine sam verovao u takav narativ.
A onda sam pročitao šta je autorka rekla o ovoj pesmi:
U trenutku kada sam je napisala, bila sam negde u svom životu, doslovno i metaforički, geografski i emocionalno, u mestu gde nisam želela da budem. Kroz prozor moje hotelske sobe videla se vrba i u tom trenutku mi se učinilo da je to jedina konstanta u mom životu. Dakle, to je neka vrsta ljubavne pesme vezana za drvo.
Ovom izjavom možda se izgubio deo magije koju sam vezivao za pesmu. No, to ništa ne smeta, i dalje volim da je slušam.
In a moment of love, they will die for their grace
Upravo danas se navršava 40 godina od objavljivanja albuma Tormato (1978) grupe Yes. To možda nije ni po čemu važan album, ali to je prvi naslov te grupe koji sam apsolvirao (pa još kao vruće izdanje!) i meni je to dovoljan razlog da prizovem sećanju onu jednu pesmu koja je pretekla sve ove godine.
Ovo budi razna sećanja i poneku uzgrednu misao. Zapravo, imam stotinu misli u glavi, a samo jednu tastaturu pred sobom. Moraću redom…
Show Some Emotion
