Month: October 2018

Sladak jezik

Čudna kombinacija: izvođački se savršeno slažu, a autorski su izrazito različite. Teza o privlačenju suprotnosti na delu.

Iako nije bila u centru pažnje još od zlatnog doba šezdesetih (Woody Guthrie, Bob Dylan, Joan Baez i mnogi drugi), folk scena je narednih dvadesetak godina preživljavala uglavnom daleko od očiju javnosti. Stvari su se promenile u drugoj polovini osamdesetih, kada su dve žene koje dolaze iz tog miljea postigle neočekivan komercijalni uspeh. Suzanne Vega i Tracy Chapman su najzaslužnije što je “new folk” dospeo u medije i što su mu diskografske kuće otvorile vrata.

Iako nemam ništa posebno da prigovorim njihovim radovima, obe su mi pomalo išle na živce.

Nastavite sa čitanjem… “Sladak jezik”

Rifovi iz močvare

Što ti je čovek prokletinja. Hteo bi sve da zna, pa onda upadne u stupicu plitkosti, jer dan je uvek prekratak. Kako sam se samo ogrešio o ovog čoveka…

Ova rubrika ne bi trebalo da se bavi ličnošću autora teksta, osim po nekoj pričici ili anegdoti koja pokriva atmosferu i daje novu dimenziju muzici koju slušamo. Ovog puta je drugačije: uz opasnost da se ovo pretvori u posipanje pepelom, moram da se suočim sa činjenicom da ne samo da sam propustio da blagovremeno upoznam opus jednog značajnog muzičara, nego sam ga jednom prilikom i ocrnio bez suvislog razloga.

Ali prvo šakom u čelo.

Nemam kud.

Nastavite sa čitanjem… “Rifovi iz močvare”

Zelena dolina

To je neka vrsta transcendetalnog putovanja koje treba da se završi u zelenoj dolini kao personifikaciji doma.

U vreme dok mi je naslednik bio na heavy metalu, svašta se moglo čuti iz njegove sobe. Teško da bih takvu buku mogao da nazovem muzikom. No, nisam se predavao. Psiholozi preporučuju da u ranim tinejdžerskim godinama roditelji treba da pokažu razumevanje za potrebe deteta, pa sam u nekoliko navrata pokušao da se uživim u taj repertoar. Nije mi išlo, pa sam posle desetak minuta slušanja toga odustajao i bežao u sigurnost moga.

Srećom, trajalo je kratko, a Junior se brzo opametio i batalio HM. I to bez moje intervencije. 

Nastavite sa čitanjem… “Zelena dolina”

Osmoglavo čudovište

Iskupljenje i dovršavanje. Stihija sinergije. Nedisciplina. Dalje. I još dalje.

Jedne julske večeri 2013, tokom posete prijateljima, Robert Fripp se zapitao: “Ako bi King Crimson trebalo da nastupi sutra, kako bi to izgledalo?”. U glavi mu se stvorila vizija sedmoglavog čudovišta na sceni i tog časa je znao da priču o grupi koja je proizvod njegovog višedecenijskog rada ne može ostaviti onako kako ju je prekinuo nekoliko godina ranije: u nezadovoljstvu i frustraciji.

Tog časa se začelo nešto što je, sasvim slučajno ili možda ne, tačno četiri godine kasnije dovelo do rođenja na sceni u Siudad Meksiku nečega što je Fripp nazvao, doslovno, The Eight-Headed Beast of Crim, a zapečaćeno je zdravicom u slavu Formacije 9.1, koju je poslednje večeri u nizu od pet, neverovatna publika uspešno porodila.

A kad Robert Fripp podigne čašu šampanjca i sprema se da kaže nešto, sedmorica muzičkih velemajstora pred njim ućute kao đačići u skamijama.

Nastavite sa čitanjem… “Osmoglavo čudovište”

Nedelja je, 28-X-2018.

Prijatan nedeljski ručak vam želimo. Ovo ostavite za večeru.

Zaboravite, na trenutak, kako su oklevetali holesterol. Zaboravite kako prodaju pac po ceni slanine. Zaboravite kako ste zamišljali da mora da je izgledala svinja sa slaninom od 5cm i 8cm mesa na toj slanini, tog mešanca gice i mastodonta nećete nikad videti.

Setite se da možete da uzmete sirovu slaninu i ostavite je nasamo sa rernom.

 

Jako nezgodan tip

Taj lik, po svemu sudeći, ima vrlo nezgodnu narav i sklonost da pravi pičvajz gde god da se pojavi, pa je pametnije skloniti mu se s puta.

Kakvu god muziku danas da slušam ne mogu poreći da sam prošao i kroz onu fazu kada su se nosile duže kose, zvoncare, košulje sa velikim kragnama i još koješta. Mladalački entuzijazam se nije zaustavljao samo na stylingu već se ogledao i u onome šta imaš u mršavoj diskoteci, pa su se početkom sedamdesetih slušale grupe koje su prve napravile odmak od bluz korena ka čvršćim varijantama roka.

Neću pogrešiti ako ustvrdim da su Deep Purple tada definisali čitav jedan žanr, kao i to da je njihova popularnost u Jugoslaviji bila bez premca.

Nastavite sa čitanjem… “Jako nezgodan tip”

Насумица 1974.6

Новобеограђанима остављам да сконтају одакле је ово снимљено. Јер ја више не умем да нађем.

Током свог најдужег распуста (оно од матуре до факултета)  сам, шта да кажем, уживао колико сам стизао, што се види и по мањку фотки које би могле овде да кажу нешто о времену кад су снимљене. Тј било је фотака онолико, али личне природе.

Заобилазним стицајем околности сам се обрео на, ваљда, шеснаестом спрату неког солитера у неком од блокова. Нови Београд је још био поприлично нов, ни најстарији делови се још нису офуцали, а они најновији још нису ни постојали.

Било би занимљиво да неко данас сфотка исти призор, са истог места. Добро, тешко да би било под истим светлом, данас је позни октобар а ово је био август. Можда догодине.

Nastavite sa čitanjem… “Насумица 1974.6”

Tiha voda breg roni

Ma, koga bih ja to trebalo da lažem? Veoma mi je po volji što su progresivne forme muzika preživele, i to naročito na najboljem mogućem mestu za to: u Engleskoj.

Kingdoms may fall, but people remain – veli jedan stih u ovoj pesmi. Šlagvort koji nije mogao da bude bolji za ono što sam hteo da kažem kad sam, pre nekoliko dana, odvojio link na Cevki da napišem koju reč o današnjoj pesmi i grupi koja je izvodi. Prikladno za kontekst, mogu te reči da tumačim malo slobodnije. Elem, nije bitno kakvi su trendovi, uvek će se naći neko ko će sačuvati svetlo prave autorske muzike, nevezano od stila. A kada se među takvima nalazi neko poput junaka današnje priče, važiće i poslovica “tiha voda breg roni”, čućete zašto.

Pre nego što nastavim, a (i) ovog puta će me biti teško zaustaviti, dozvolite da preporučim: ako imate velike slušalice, one koje vam obuhvate ušne školjke, sad je čas da ih stavite na glavu i pojačate zvuk u njima do gornje granice koja vam prija.

Verujte mi na reč: tako je najbolje slušati ovu muziku.

Nastavite sa čitanjem… “Tiha voda breg roni”

Bela izmaglica

Ti ljudi kao da imaju više udova no što nam je majka priroda podarila i ponekad ne možete da verujete sopstvenim očima.

O značaju dobre ritam sekcije za bilo koju grupu nije potrebno posebno mudrovati. Iskusno slušalačko uvo odmah primeti da nešto nije u redu ako se ispadne iz ritma – u tom trenutku kreće raspad kompletne svirke sa nesagledivim posledicama. U žanrovima koje ovde retko potežemo (HR/HM), zadatak bubnjara je, pre svega, da održi konstantan ritam. On je, ionako, uvek u drugom planu, obično sedi daleko od publike, a fokus je na pevaču/solo instrumentu. No, posle nekoliko pesama, odmah se primeti da jednoličan ritam postane dosadan i oseti se potreba za malo “filovanja”.

Srećom, ima bubnjara koji su i “svirači”, a koje ćete lako prepoznati .

Nastavite sa čitanjem… “Bela izmaglica”

U poznatom zagrljaju

Ona je kraljica melanholije, ali uz povremene vokalne izlete i svakako uz stihove koji čvrsto stoje uz zanimljivu muziku.

U vreme kada mi je Žikica uvalio disk Indoor Universe (2001), pojma nisam imao ko je Paula Frazer. No, planula je ljubav bukvalno na prvu pesmu, te mi nije mnogo trebalo da sebi napravim kopiju (sram me bilo) koju sam neprestano slušao.

Šta ću kada sam slab na dobre pevačice. Smile with tongue out

Nastavite sa čitanjem… “U poznatom zagrljaju”