Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Gde god da se uhvatite sadržaja u karijeri Stevena Wilsona, nailazićete na besprekorne rezultate. Razlog tome je što su njegovi standardi viši od vaših očekivanja.
Izvesno, primetili ste da je prošle nedelje došlo do četvorodnevne pauze u rubrici “Muzika za popodne”. Iako nema potrebe da iskajavam nastalu situaciju, moram da vam ispričam zašto je tako ispalo, da podelim sa vama komad dobre muzike i slike, a da usput sačinim ovu uzgrednu belešku, jer odavno mi izmiče.
Elem, delirijum.
Влага у ваздуху је била толика да не да се пиво знојало, него је и водокотлић у вецеу био орошен тачно до висине воде у њему.
Те смо тако већ око 17:30 засели на исту ону терасу као и претходне вечери и навалили на зајечарско црно. Није да нисмо погледали и остала места, али… негде немају избор пива, него програм, дакле све од исте пиваре, и то зна се које две то раде. Негде је немогуће сести тако да се не виде екрани осим самог екрана а онда не може да се не чује, а играло се неко првенство. Негде је било вишка ликова у тренеркама, негде музика (наравно, погрешна). Овде сам успео да ни не приметим да има екрана, тако се наместили стубови.
Један клинац се упорно возикао неким шареним тротинетом… из два три шкљоца сам успео да ухватим шта сам хтео.
Сунце је већ кренуло наниже, па сам тако ухватио и неколико квадрата кроз обилато друштво два-три стола даље, где је на крају можда било само четворо од првобитних осморо, јер је сваки час неко долазио неко одлазио. Мислио сам да су нека већа породица, била је ту и нека беба, кад оно опет неко фолклорно друштво, мислим Абрашевић (али одакле?). Залазеће сунце их је баш фино оцртало. Мало ми је рано да је залазак око 18:30 али… брда.
А онда, док смо вечерали (стандардна пица, нисмо је ни по чему упамтили), неко на небу се сетио да нисмо понели кишобран.
Nastavite sa čitanjem… “Годишњи од три дана 2.5”Samo bi odneo klavir na odabrano mesto na ostrvu Eusa i svirao šta mu prvo padne na pamet.
Filmska muzika, a pod ovim izrazom ne mislim na moderne soundtrackove koji su kompilacija manje-više poznatih pesma, veoma je osetljiva tema za komentarisanje. Ona prati sve šta se dešava na velikom platnu. Ako režiser i kompozitor tesno sarađuju i znaju šta žele da postignu, uticaj muzike na percepciju radnje ili emocije iskazane na licima glumaca bitno utiču na kompletan doživljaj gledalaca. Pri tome, potrebno je da bude neupadljivo, jer njena uloga je tek da dopuni sliku koju primamo.
Iako na papiru pisanje ovakve muzike izgleda jednostavno, retki su oni, poput Ennia Morriconea, koji su svoja najbolja dela napisali za film. Njegove teme iz brojnih filmova često svi mi zviždućemo, a da i ne znamo ko je njihov autor, pa se nameće ključno pitanje vezano za filmsku muziku:
Može li muzika da živi svoj život bez pokretnih slika, sama za sebe?
Na ovaj album smo čekali više od četrdeset godina.
Prošlog leta sam negde naleteo na tekst u kome se piše kako je reper Kendrick Lamar iskoristio deo pesme “Ostavi trag” Tihomira Popa Asanovića za neku svoju. Znate šta mislim o ovoj vrsti muzike, tako da nisam proveravao o čemu se radi. Ne znam kojim putevima je album Asanovića dospeo do Lamara, putevi Gospodnji su nedokučivi tek, u nastavku teksta se navodi kako se Lamar zahvaljuje Popu “na bezvremenskoj muzici i nada se da će da se sretnu i naprave koji zajednički selfi”!
Popu bolja reklama nije bila potrebna.
Black Americana? Pa, nije nemoguće.
Moderna bajka izgleda otprilike ovako: Tanya Blount je od malena bila nadarena pevačica, uspela je čak da snimi i album još 1994. godine, ali se ništa bitnije u njenoj karijeri nije dešavalo. Takvih poput nje u Americi ima koliko hoćeš. Michael Trotter je bio profesionalni vojnik koji je završio u Iraku šireći demokratiju, gde je otkrio svoj dar za pisanje pesama. Ovo dvoje su se slučajno sreli na nekoj svirci, razmenili su telefonske brojeve i, mic po mic, planula je ljubav. Normalno, počeli su zajednički da nastupaju, privenčali se i…
I imali su sreće.
пола воде сипали у трећу чашу, па онда на то пола вина, па воду из треће чаше опет преко друге половине вина
Пошто смо основну стазу већ једном прешли, почињем да примећујем ситнице. Шта сам оно спомињао од архитектонских праваца… а, да, балкански арт деко. Обично се одликује мањком ограда на терасама ради непосредног додира са природом. Овде, међутим, налазим праву заврзламу од противречности.
Покушавајући да нађемо краћи пут до оног прасета, кренемо низ сокаче и стигнемо (кинеској) робној кући иза леђа.
Дирљива је неприкривена брига за термоизолацију: одмах се види да је дозидани део изолован, нема лажи, нема преваре. И не мора да изгледа, ово су леђа зграде, његово је да изолује. Ту негде смо успели и да прођемо и стигнемо куд смо наумили. Бар нисмо нашли ћорсокак.
Nastavite sa čitanjem… “Годишњи од три дана 2.4”и путоказ за друге плаже зване “теснац”, “6 каце” и “џентлмен”. Једног дана ћемо можда саватати неког мештанина да нам објасни
Ако ништа друго, Сокобања има густину фотки по дужном метру. Ево већ трећи наставак а стижем тек до једног краја главне улице, где се одваја некакав парк према плажи. Каква сад плажа у брдима? Да видимо…
Прво, тај парк. Насељен скулптурама од дрвета. Вероватно једна од оних погодби да вајар борави ту недељама и ради, можда ухвати и неку кинту, а урадак остави бањи да обогати туристичку понуду. Што и не испада лоше. Ево “La barca” М. Величковића.
Иза парка протиче нека речица (Моравица, вели мапа), доста брза и дивног звука. Снимио сам оним дугметом неколико секунди, да једног дана пустим да ми се врти у петљи, да ми жубори по соби. То ако икад будем довољно нервозан, овако базајући по бањама нећу скоро дотле стићи.
Nastavite sa čitanjem… “Годишњи од три дана 2.3”Oh, watch out! You gonna find out
Find out for yourself boy what’s going on
Ice on the motorway, you can’t go that way
You just gotta walk, that’s all, come on
Udarilo lepo vreme, pa i nama lepo. Ajd’ što mi što živimo u kućama možemo da uštedimo neku paru jer manje krljamo grejanje, nego je, brate mili, logistika svakodnevice mnogo jednostavnija. Nema čišćenja snega, nema klizavih trotoara, nema neprijatnih iznenađenja tokom vožnje.
Ne opuštajte se: ova zima nije rekla svoje poslednje. Izvesno nam sleduje još jedan talas ružnog zimskog vremena. Pazite naročito na led pod snegom na stepeništima i onaj na putevima, kad ste za volanom. Preko preče, naokolo bliže.
I pamet u glavu.
Nedavna najava novog albuma Specialsa me je potpuno zatekla, jer sam pomislio da su davna prošlost i da njihovu muziku niko više ne sluša.
Krajem sedamdeserih (čini mi se da je bila 1979, da ne tražim po vinilima) agilni urednici Jugotona (ili je, ipak, bila ZKP RTV Ljubljana) častili su mladu jugoslovensku populaciju ska muzikom. Niko nije bio siguran šta je u pitanju, u retkim domaćim tekstovima po novinama ska se pominjao kao žanr koji je pretača reggae muzike, britanske novine su ga popularisale i reklamirale novu diskografsku kuću 2 Tone Records, pa sam, očekivano, krenuo da preslušavam ono što je bilo dostupno: The Specials, The Selecter, Madness i The Beat.
Poslednje dve grupe slušam i danas.
не да не бих шкљоцнуо, него можда не бих ни приметио цео призор
Након јучерашње кише, осванули смо у магли. Што је донекле олакшало ствар – нисмо одмах видели колика су брда около. Свет се, тако, постепено ширио како се магла тањила.
Шта да се ради у бањи, тако свеже опраној, још се цеди? Шетња! Доручак (проја и јогурт, у чаши од два деци орвеловски повећаној на 0,18 литара), па онда шетња главном улицом. Током те шетње сам се нешто кисело сетио шта то није ваљало са оним кајмаком јуче: није ваљао кајмак. Размишљао сам да се јавим газди кафане и да му препоручим да почне да размишља из каквог пиштоља да беси свог млекаџију у Саву, ал’ сам се ипак само зарекао да код њега више не узимам ништа што потиче из вимена.
Nastavite sa čitanjem… “Годишњи од три дана 2.2”
