Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Kada biste birali da samo jedan akustični instrument prati vaše pevanje, a da to nije ni gitara ni klavir, koji biste izabrali?
Na moje zgražavanje, upravo sam utvrdio da rubrika “Muzika za popodne” na Suštini pasijansa još uvek nije ugostila projekat Musica Nuda. U neverici prekidam sve što sam do ovog časa radio i ispravljam taj skandalozni propust.
E, tako. Sad je malo lakše. Bar dok ne dođemo do prve poente, a tad ćemo tokom pauze preslušati i živu izvedbu ove numere Bitlsa. Jer, važno je.
Da su se producenti i menadžeri pitali, ovo remek-delo nikad ne bi bilo stvoreno. Najzad, kapitalna muzička dela su najčešće nastajala kao čin nepristajanja na osrednjost.
Pretpostavljam da je većina vas odgledala film Bohemian Rhapsody. Ako niste, trebalo bi da to učinite jer je, ako ne tražimo dlake u jajetu, sasvim dobro urađen. Rami Malek je fenomenalno “skinuo” Freddieja Mercuryja i zasluženo podobijao grdne nagrade za glavnu ulogu, a sam film je do sada zaradio oko neverovatnih milijardu dolara.
U ovu sumu nije ušao profit od ponovo pobuđenog interesovanja za albume grupe Queen, pa ne mogu ni da zamislim koliko će novca leći na račune preživelih članova.
jer pazi ti, derane, šta tu piše… votka smirnoff, pa ne znam bre ko uopšte izgovara oba efa a uostalom gde je onda smirnon, a? znam za jadac, gde ima taj off, mora da ima i on. ama čitaj, pazi kaže sedamnaest puta filtrirana. pa jebote. od kojih se to govana pravi kad mora da se filtrira sedamnaest puta, i još se duvaju s tim. čim se lud ponosi. ma sve je to lebara, i votka i džin i viski, sve je to rakija za sirotinju, to sunca nije videlo.
jer pazi, da imaju sunca kako valja, pa valjda bi im rodile i šljive i dunje i kajsije i trešnje i višnje i svaki andrak bi im rodio, al’ to su, izeš ga, ti severnjaci, nema tamo tog sunca, ne rodi im voće, a i to što rodi sve nešto sitno pidžavo. eno mi učili onog mičurina ptičurina kako li se zvao, što je kao izmislio selekcioniranje – plaćam pivo ko oljušti viška nastavaka sa te reči – da se ukrštanjem dobije ne znam šta. onda smo mi u osnovnoj pričali viceve kao šta se dobije kad ukrstiš ježa i glistu. ne znaš? bodljikava žica. e tako su nam nasvirali tog tičurina da sam ja mislio da će kod rusa da budu jabuke ko dinje kad ono… ma kaki, to kao ping pong loptica ipo. ajd i frtalj, da ne preterujem. ne može, nema odakle, nema iz čega, bato, nema dosta sunca i tačka. može to da rodi ne znam kako veliko, a nije veliko, to ne može da ima toliko šećera, nije to za rakiju. zato prave lebaru, i rusi i škoti i poljaci i englezi i ameri. dobro ameri su blentavi, mogli bi da prave šta hoće al’ jok, viski pa viski. sve od žita osim što može i od krompira. pa fala vama lepo, i svaka čas što ste od lebare uspeli da napravite izvikano piće, kome mora sto trikova da se radi i priča da se pripoveda da bi izašlo na glas i bilo nešto.
dođ ti bato kod mene pa sedi i biraj… ništa trikovi, nikakvo farbanje drvetom, ma ništa bre, samo prevrelo voće pa proterano kroz kazan. probaj pa posle pričaj.
neg znaš ko mi je čudan? oni rimljani. kako koji, pa oni južni. latini, ajde neka su latini. da, američki latini, pa koji drugi danas još postoje? od onolikog voća, pazi, mogla bi da se pravi bananovača, mangovača, avokadovača, mandarinovača, narandžovača… ma ko zna kojih još voćki nema, ma čuda bi mogla da se prave. a oni šta, prave onu trskovaču. ono od trske, onaj rum. ne razumem ih nikako. onoliko voće propada. tjah.
Mogli su da budu veliki i uspešni da su im se složile kockice. Ali nisu.
Odavno smo navikli da nam iz Škotske dolaze izvođači koji se retko kada uklapaju u ustaljenu žanrovsku sliku. Ne znam da li je to zbog čistog vazduha, kvalitetne vode ili viskija tek, ako im date šansu, često se desi da vam se trajno usele u mozak. Normalno, put do slave i prepoznatljivosti je dug i težak, glavni posao se odvija u Londonu, pa najveći deo škotskih muzičkih nada nikada ni ne dobaci do tamo, pa završi u opksurnosti ili kao lokalna atrakcija.
Ni Beta Band nije bio izuzetak.
Znam da zvuči kao fraza, ali ja ponekad zaista ostanem bez teksta kad čujem nešto ovako.
Mimo lepog vaspitanja, danas ću vas zamoliti tri stvari.
Prvo, nemojte zameriti što je sledeći snimak lošeg tehničkog kvaliteta, jer sadržaj trostruko nadoknađuje to pitanje (pozdrav onima koji ne mogu da slušaju muziku, nego zapravo slušaju svoju opremu).
Drugo, bez obzira na ono prvo: ili odvrnite glasno ili natucite velike slušalice na uši. Elem, potreban je direktan doživljaj da bi ovaj mali opit imao smisla.
Treće je, zapravo, provokacija: čikam vas da preslušate ovo dvaput uzastopce. Naime, primetio sam da tako funkcioniše savršeno.
Počelo je sasvim slučajno: pišući pesme u srednjoj školi za devojčice koje su ga privlačile, shvatio je da mnogo lakše dopire do njihovih srca. U tom trenutku nije ni slutio da će postati jedan od najtiražnijih autora svih vremena.
Onomad sam naleteo na neke zanimljive statističke podatke o broju prodatih nosača zvuka na najvećem svetskom tržištu. Ako je verovati izvorima, najtiražnija je i dalje Barbara Streisand sa skoro 150 miliona, za njom malo kaska Elton John, a na trećem mestu je, nikada nećete pogoditi… Neil Diamond sa oko 135 miliona.
Naši miljenici, rokeri, i to oni najveći, nisu dobacili ni upola toliko tokom bogatih, dugogodišnjih karijera.
Dva istinski velika muzičara koji su, svako za sebe, posebna kategorija, udružili su snage na sceni. Jasno, mora da leti perje.
John Hiatt je, svakako, jedan od najboljih songwritera svoje generacije. Iako je njegov talenat vrlo rano prepoznat u Nešvilu, sudeći po tome da je bio tražen autor čije su pesme izvodile vrhunske country zvezde, na početku karijere, kao solista, neslavno je propao. Ako je za utehu, u takvom okruženju je razvio izuzetno sviračko umeće, a za neuspeh nije on kriv. Kada se slušaju njegovi rani albumi evidentno je da su puni dobrih pesama. Pre bih rekao da diskografske kuće nisu znale kako da ga reklamiraju, jer on je znao da svira sve.
Kritika ga je od početka podržavala, bilo je potrebno da ga prepozna i publika.
Uz svu dobru volju i još bolju muziku kojom se okružujemo, ponekad je teško održati tempo pisanja koji smo na ovim stranicama sebi dobrovoljno nametnuli. Prosto, ideje se ponekad zavuku u budžake i nikako da izađu odande. Tada pribegavamo raznim alternativnim tehnikama. Evo, mene uvek dobro pokreću provokacije.
“Već sat vremena se motam po radio-stanicama u pokušaju da dobijem ideju za nešto vredno pisanja”, piše mi Zoća Peacock pre nekoliko dana, “i ništa još… Sad poče Calexico. Pa jebaga, ne možemo non stop o njima!…”
Zoćo brate, nije trebalo to da kažeš. Calexico nije samo varošica u vukojebini na granici između Arizone i Meksika, nije samo duet dva ludaka i nije samo muzika. Calexico je i paradigma putovanja na mesta na koja se ne može stići tako lako. Za mene, barem.
Taj deo priče je jednostavan.
Manje poznate faze rada autora/grupa smo često spremni da potcenjujemo pod pritiskom okorelih obožavalaca koji stalno žele da čuju “staru, dobru pesmu”. Tako nam promaknu neke nove koje, ipak, prežive.
O opusu grupe The Who i njihovom značaju za istoriju rock & rolla suvišno je trošiti reči. Pete Townshend je, svakako, jedan od najvećih autora svih vremena, pa njegove solističke radove treba uvek držati na oku. Ma koje teme da se latio, uvek smo kao publika dobijali obilnu porciju bespoštedne muzike. A beše i mnogo razloga da se češkamo po glavi pokušavajući da shvatimo šta nam poručuje.
E, to su pravi influenseri, a ne ovi današnji koji sami sebe tako nazivaju.
Nastavite sa čitanjem… “I najvećima se desi da se pogube u životu”
Svašta sam mogao da očekujem, pa baš zato više ne očekujem ništa kad pristupam muzici tog čoveka. Ali da će lagano parabolični tekst jedne pesme i njen dobro osmišljen video toliko duboko uticati na moje mišljenje o jednom muzičkom delu, verujte mi da prevazilazi i moje najluđe pretpostavke.
Ne znam odakle da počnem ovu priču i zato je najbolje da vam najpre pružim trivijalnu informaciju i da vas prepustim muzici. A onda ću lagano dalje.
Dakle, poslednjeg petka u aprilu 2019, Alan Parsons je objavio novi album The Secret. Peti po redu u Parsonsovoj solo karijeri, album se pojavljuje posle pauze od petnaest godina.
To bi bilo ono trivijalno. Sad sledi onaj teži deo.
