jer pazi ti, derane, šta tu piše… votka smirnoff, pa ne znam bre ko uopšte izgovara oba efa a uostalom gde je onda smirnon, a? znam za jadac, gde ima taj off, mora da ima i on. ama čitaj, pazi kaže sedamnaest puta filtrirana. pa jebote. od kojih se to govana pravi kad mora da se filtrira sedamnaest puta, i još se duvaju s tim. čim se lud ponosi. ma sve je to lebara, i votka i džin i viski, sve je to rakija za sirotinju, to sunca nije videlo.
jer pazi, da imaju sunca kako valja, pa valjda bi im rodile i šljive i dunje i kajsije i trešnje i višnje i svaki andrak bi im rodio, al’ to su, izeš ga, ti severnjaci, nema tamo tog sunca, ne rodi im voće, a i to što rodi sve nešto sitno pidžavo. eno mi učili onog mičurina ptičurina kako li se zvao, što je kao izmislio selekcioniranje – plaćam pivo ko oljušti viška nastavaka sa te reči – da se ukrštanjem dobije ne znam šta. onda smo mi u osnovnoj pričali viceve kao šta se dobije kad ukrstiš ježa i glistu. ne znaš? bodljikava žica. e tako su nam nasvirali tog tičurina da sam ja mislio da će kod rusa da budu jabuke ko dinje kad ono… ma kaki, to kao ping pong loptica ipo. ajd i frtalj, da ne preterujem. ne može, nema odakle, nema iz čega, bato, nema dosta sunca i tačka. može to da rodi ne znam kako veliko, a nije veliko, to ne može da ima toliko šećera, nije to za rakiju. zato prave lebaru, i rusi i škoti i poljaci i englezi i ameri. dobro ameri su blentavi, mogli bi da prave šta hoće al’ jok, viski pa viski. sve od žita osim što može i od krompira. pa fala vama lepo, i svaka čas što ste od lebare uspeli da napravite izvikano piće, kome mora sto trikova da se radi i priča da se pripoveda da bi izašlo na glas i bilo nešto.
dođ ti bato kod mene pa sedi i biraj… ništa trikovi, nikakvo farbanje drvetom, ma ništa bre, samo prevrelo voće pa proterano kroz kazan. probaj pa posle pričaj.
neg znaš ko mi je čudan? oni rimljani. kako koji, pa oni južni. latini, ajde neka su latini. da, američki latini, pa koji drugi danas još postoje? od onolikog voća, pazi, mogla bi da se pravi bananovača, mangovača, avokadovača, mandarinovača, narandžovača… ma ko zna kojih još voćki nema, ma čuda bi mogla da se prave. a oni šta, prave onu trskovaču. ono od trske, onaj rum. ne razumem ih nikako. onoliko voće propada. tjah.
Možda ste pomislili da utovara više neće biti, možda niste primetili ništa, a možda vam je bilo pomalo i krivo (moguć je jedan takav slučaj, ali nemamo potvrdu). Kako god okrenete i šta god da ste pomislili, u pravu ste. Pogotovo vi koji niste primetili ništa: znamo da ste najveća grupa.
Decembar uvek nekako navodi na rekapitulacije: to je stereotip od kojeg se ne može pobeći. Ako bismo tražili situacije kada je to zaista i korisno, osim možda nametnutog ciklusa knjigovodstvene godine za koju imate dva meseca da je uobličite u završni obračun (ako ste, recimo, vlasnik malog preduzeća), teško bismo mogli da pronađemo išta vredno pomena. Nije li to čudno? Život nas mnogih je zasnovan na frazama, odvija se bez neke naročite suštine (osim one uobičajene: obrazovanje, sticanje, generički planovi, roditeljstvo, blabla) i ispunjenje nalazimo u mnogim sitnim stvarima kojima dajemo smisao. I to je u redu – sve dok te male životne poente ne počnemo da guramo u šablone zasnovane na rekapitulacijama prethodnih perioda. I onda neke male, ali savršene pojave završe kao banalizovani artefakti posle kojih sve kao da radite ispočetka.
Kako će izgledati svet posle poslednjeg čoveka koji je iskreno mislio i govorio da je zapadna demokratija samo maska većih igara i to zdušno objašnjavao svetu? Na globalnom planu, isto kao i do sada; inercija neoliberalnog kapitalizma je već tolika da samo neka kataklizma može da je zaustavi. A kako će izgledati Kuba? Videćemo. Gotovo je sa nevinošću anahronih slika koje su nam dolazile sa egzotičnog karipskog ostrva. Slike sa Kube više neće biti one na koje smo navikli.
