Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Beležimo pojave na koje ne ostajemo ravnodušni
Kao zabrinuti roditelj učenika V beogradske gimnazije zahtevam da Školska uprava Beograda (Zahumska 14) izvrši vanrednu stručno-pedagošku inspekciju.
Upućeniji u situaciju na terenu upozoravaju na izvesnog ćacija koji se krije iza imena Jasmina Jovanović (kako u rodno osetljivom jeziku glasi ženski rod imenice ćaci?). Navodno skretničarski zna da pomogne da predmet “ne skrene sa krivoga puta”. Al’ to je već tuđ problem. Naše je da krenemo redom.
Nastavite sa čitanjem… “Zahtev za stručno-pedagošku inspekciju rada Pete beogradske gimnazije”
А да се окрене за прав угао? Е, онда мора да се баци пола
Заправо и није капија, ово су стражња врата од комшијине баште. Комшија има четвороструки плац, па излази на две улице.
Ово сам снимио кроз кровни прозор, дугом цеви, октобра 2014. Има жутог лишћа по земљи, али некако се посрећило да ове пузавице и остало дрвеће што је у кадру остану зелени до тог дана. Полако, има дана, до краја новембра ће то све бити голо.
Нисам неки капијолог, ал’ и овако видим како је мајстор морао да се довија. Прво, лук одозго. За украс? Па, лепо изгледа, могла је ту и нека пречка да дође али је овако лепше. У ствари није за украс, него држи растојање. Ови стубови су пободени у црницу банатску, и нека су у подземном делу заливени бетоном, то никад није довољно. Вода нађе пут, нешто ће да се накриви на неку страну и врата на крају или не могу да се отворе или да се затворе.
Ал’ није то све.
има јошОрах и кућа су никли некако заједно. С тим што је једно време орах растао брже, добра је ту земља.
Испочетка су била три ораха, небеског порекла. У крају око надвожњака и аутобуске постоји ендемско јато врана, које се само мало помери кад негде посеку дрворед – увек у међувремену нешто дивље израсте у близини – и свако пре подне се разиђу у стрелце и поподне се враћају. И тако испусте нешто ораха на наш плацић (како су га деца звала), и три никну. Отприлике 1984. или наредне године.
Један је страдао брзо, други смо заградили блоковима кад смо их истоварали с камиона, да му направимо заветрину против кошаве. Заветрину су искористили комшијини зидари, одсекли га и запалили ватрицу. Остао је трећи, покривен најлоном и непримећен.
Сад ми ту фали добра фотка, ал’ наравно да је немам: остао је буквално непримећен. Прва фотка где се види цео је тек из 1996 или 1997. Тад је кућа, ака Скадар на Бојани, била увелико разгажена, уселили смо се четири године пре тога. Жбун са жутим ружама је био други по величини – онај главни, са око 400 цветова, је десно, ван кадра.
Гледам ову фотку и чешкам се по глави… она даља грана је окренута на запад. Како је то успело да на крају гледа на југ-југозапад? А овамо, орах тврдо дрво.
Уф, сад сам се изофирао да ово има и крај. Па има. Ал’ ајд полако.
има јошOd svog nastajanja do danas, pa i dalje koliko god bude postojala, Suština pasijansa se ponosi činjenicom da nikad nije povlađivala čitaocima niti je ikada zahtevala od njih da zauzmu bilo kakav stav koji je naklonjen nekome ili protiv nekoga. Štaviše, nalazimo da je važno da svako dođe do sopstvenog mišljenja koje je sposoban da argumentuje i brani ako je potrebno. Važno je i zato što samo tako izgrađeno mišljenje ima težinu odgovornosti za društvo u kojem živimo.
Repetitio est mater studiorum – ponavljanje je majka učenja, rečenica je koju nauči svako na prvom času latinskog jezika. Ova sentenca je aktuelna u svim dobima i svim prilikama, ne postoji loš primer da se kao pouka uputi svakome. Ponavljanje kao podsećanje je nužan čin koji sprečava zlu da naraste preko mere.
Zato ćemo vas podsetiti na pokazatelje u društvu koji nedvosmisleno upućuju na rađanje tendencija koje su u istoriji dokazane kao fatalne po jedno društvo.
Šta ćete vi uraditi sa tim saznanjem u danima koji su pred vama, vaša je stvar.
Pazi, imaš dve vrste ljudi: oni koji voze bicikl i oni koji su skinuli točkove, pa nose bicikl na ramenu. Jasno?
I ja sad tebe pitam sledeće. Uopšte ne moraš da mi odgovaraš… Ja ću umesto tebe!
Da li oni koji voze bicikl i oni koji nose bicikl imaju dve noge? Imaju.
Nastavite sa čitanjem… “Zupčanik bez točka”Pazi, imaš dve vrste ljudi: oni koji uče neke silne škole i one koji školovanje posmatraju samo kao gubljenje vremena. Jasno?
I ja sad tebe pitam sledeće. Uopšte ne moraš da mi odgovaraš… Ja ću umesto tebe!
Da li oni koji uče neke silne škole i one koji školovanje posmatraju samo kao gubljenje vremena imaju glavu? Imaju.
Nastavite sa čitanjem… “Daska u glavi”панкер на бициклу са чирокез фризуром је некако отео представу
Наравно, вечерња шетња ове врсте не може да буде комплетна без свраћања код Цветановића, што сам већ спомињао, напросто је обичај постао традиција и обратно. Кафа им је одлична, али у ово доба дана смо се одлучили за лимунаду, тачно лежи уз тропску врелину. Девојке, наравно, по парче неке чоколадне торте.
У претходној инкарнацији, Цветановић је много боље изгледао, са бордо зидовима. Не знам шта садашњем власнику би да сам себи укине боју. Није лоше ни сада, уметнуо је огледала уз столове на левом зиду, па простор изгледа шири. Комшија, посластичарница са ћошка (који се види на другој фотци), је већ заузео и некадашњу продавницу шешира (из бивше фабрике шешира… све нешто бивше овде) која је била између њих и проширио се тако да их сад дели само зид.
Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: вечерња шетња 2.3”Кад сам већ кренуо хронолошки, онда ћу тако и да терам. Зато нема великог финала, него ово иде по сред среде, кад се и десило.
Јер, Водоторањ се напросто не да заобићи. Кад смо изашли из градске баште, спазио сам како се последњи бледи трагови заласка одражавају на њему. Та благо метализована стакла су умногоме допринела да зграда почиње да личи на нешто. Док се не завири у ситнице. Прво фотка.
Разлика у боји неба и прозора је била у ствари још мања, морао сам ту мало да набијам контраст да би се видело све. Деловало ми је скоро сабласно, да толика зградурина, коју је дању немогуће не приметити, сад једва да се назире, скоро се стопила с небом.
Па онда мало историје самог водоторња:
Ружна зградурина на адреси Главни Сокак 2. Ремек дело соцреализма у архитектури, где су срушили неку једнако ружну ал’ подоста стару зграду и натркечили ово чудо са десетак спратова, као део “модернизације”. Као да не би била једнако модерна негде другде – шта фали да имамо два центра. То са водом је посебан пиш – наводно су се прерачунали са статиком, па код поновног прерачуна дошли до тога да не знају на коју страну би се изврнуло кад би се напунило. Те се зове водоторањ, мада у каци на врху никад није било воде.
Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: вечерња шетња 2.2”Потрефио се дан кад се свима некуд ишло, а нико није био за купањац. Ваљда што се спремала киша па сви нешто дремљиви. Тај дан је био јуче, а сад пада киша.
Испоставило се да смо ипак отишли, али увече, госпоја, близнакиње и ја, наравно канонички наоружан. Знате ме, волим да шврљам кад су ноћна светла. Време смо потрефили савршено, плави сат. Који је трајао два сата. Залазак сунца је већ био готов, ни зрака по земљи, али зато добро небо.
На штрафти нема гужве, али свеједно, на насумичном снимку увек може да се нахвата разних поза и појава, ипак има људи. (упозорење искусним читаоцима, понављамо градиво:) Корзо је нестао; овде га је убило то што су се појавили, средином осамдесетих, бројни кафићи у обе уличице уз главну, па се стари ритам пореметио.
Nastavite sa čitanjem… “Вечерња шетња 2.1”Овде бих морао да, ако ћу се држати сопствених начела, приђем из две улице истовремено. Једно је да имам овде посла са бендом који је скроз енгрпски, пардон, хрглески – немају ниједан наслов а да није на енглеском, чак се на енглеском и зову. Што сам увек сматрао за океј ако је роба за извоз па претекне или наиђе комад са грешком па се онда продаје код куће, уз известан попуст. Е, колико је Бекових конзерви тако стигло на наше столове… С тим што није океј, јер је асиметрично. Али, ајде, ови су успели да извезу понешто.
Друго начело је да налазим трагове и наставке серија које сам већ испуцао овде. Инструменталци. Зову се… The Bambi Molesters (наслов је вероватно изабран тако да буде непреводив) и немају певача.
Пише на википедији ко су и шта су, и да се тај жанр зове сурф. Шта га ја знам, мени је та реч везана за Бич Бојсе, а ово… ово је инструментални талас раних шездесетих, право из Шедоузовског шињела (добро, де, умем и промашенију метафору да измислим, ал’ ме мрзи). Као и сваки други жанр из историје, никад неће нестати, увек ће се наћи неки чувар пламена, и нешто озебле публике да се око тог пламена огреје.
И шта да кажем, добро им иде. Имам гомилу њихових снимака на диску и још нисам ништа од тога обрисао. Додатно позитивно бројање је бас у женским рукама. Немам појма како сам осетио, али чим сам, тражећи снимак за овај чланак (тј досад нисам ниједном погледао како изгледају), видео да су мешовитог састава, знао сам да млада дама свира бас гитару. Да ли по пози – басисти имају ту нешто по чему их познајем, без обзира на пол – или по некој другој интуицији, али погодио сам.
Иначе, један једини пут сам прочитао нешто о њима, и запамтио само да им је једина ствар коју би мењали, кад би могли, био назив бенда. Тржиште не воли фазоне које мораш да објашњаваш.
