Годишњи од три дана, 3.2

крчма “Крчма”, дијагонално преко трга, улаз између посластичарнице и коцкарнице, или са стране из сокачета

Те се тако запутимо кроз сутон до Ужица. Није нарочито далеко али је пут брдски и не може брже него што може. Ужицу прилазимо преко Кадињаче, с леђа оном споменику. Некако је у том делу асфалт гори него са бајинобаштанске стране, ваљда што је стрмије или га разрију аутобуси са екскурзијама.

Ужице ноћу би требало да је фотографски рај – читав град је на наспрамним странама стрме котлине, такорећи у некаквом разуђеном левку. С мало бољом дугом цеви могло би се комшијама од преко завиривати кроз прозоре. Унапред трљам руке, само да нађем онај хотел на обали, тамо смо нешто застали кад смо ишли на ону екскурзију, беше ваљда шести основне, хмм…

Имао сам превише посла са вожњом, па сам канона препустио госпоји, знам да зна шта ради.

Последњи леп викенд у септембру, сви то осећају и у граду је кркљанац. Као и у већини српских вароши, корзо претвара центар у пешачку зону, а пошто сви хоће у град или кроз град, око те зоне кружи подоста возила. Саобраћај се преусмерава куд може, у околне улице, где напредује брзином рахитичног пужа. Путоказа, наравно, нема, рачуна се да данас свака шуша има гепеес, и то исправан. Кад смо трећи пут стигли на исто место, отворимо прозор и питамо пролазника где ту има хотел. Ево ми га иза леђа. Погледамо, бетонска ракета од туце и фртаљ спратова, ниједне упаљене сијалице. Па јел ради то? Па ради… често. Понекад.

Nastavite sa čitanjem… “Годишњи од три дана, 3.2”

Topla krv

Carol Grimes je mogla da postane velika, komercijalna pevačica. Zašto nije? To nikada nećemo saznati.

Sećate li se one moje pričice o dva tipa koja su se spačekom uputili u London sredinom sedamdesetih? I kako su se vratili sa 400 longplejki koje ne znam kako su uneli u SFRJ? E, tada sam prvi put imao prilike da slušam album Carol Grimes i nikada više. Sećanja postaju nepouzdana, Carol bi ostala još jedna od brojnih koje su mi ostale u lepoj uspomeni, da se nije pojavio Manos…

Taj je jedan od najluđih kolekcionara koje sam upoznao.

Nastavite sa čitanjem… “Topla krv”

Roscoe

Postoje neka jednostavna pitanja na koja su odgovori teški i zato još nisu naglas izgovoreni. Midlake nas suptilno podseća na to.

Kako dani (pre)brzo prolaze, mogu samo da konstatujem da mi se sve manje dopada sadašnjica. Sve češće sebe hvatam da ne znam koji je dan u nedelji, a svakodnevna besomučna jurnjava vezana za najelementarnije životne stvari ostavlja mi malo vremena za bilo šta drugo. Ima to malo veze i sa godinom proizvodnje, očito je da lagano posustajem, no znam da se pomirim sa tom činjenicom. Sa onom drugom ne mogu – tehnologija nas je uzela pod svoje i sve teže nam je da pronađemo kočnicu i da malo usporimo.

I nisam jedini koji se suočava sa ovim problemom.

Nastavite sa čitanjem… “Roscoe”

Годишњи од три дана, 3.1

Важно је да се напредује (енгр. прави напредак), у бар неком правцу, смер да не спомињемо. Рекорд у овим кратким одморима смо већ поставили, онај с краја октобра 2017. је трајао целих пет сати, па се чак и тада ухватило нешто ваљаних фотака. Но, овог пута смо га проширили на чак четири дана. А имали смо и план. Тим поводом бих имао са шефом понеку да прозборим, јер ти планови, то нешто неће.

Кренули смо на Тару. Дрином. Да бисмо избегли и Београд и Бешку, прошли смо око Сурчина, чак до румске раскрснице, и тамо скренули на југ. Уредно прешли Саву, заобишли Шабац… и добрих пола сата касније смо још увек заобилазили тај Шабац. Није да је огроман, него обилазница испада прометнија од тих зрачних путева, а има краћа времена на семафорима. Но, до Лознице бар има друма, за разлику од оног из 2016. кад од Обреновца до Уба нема друма, само улице.

Лозницу сам некако препознао, по димњацима фантомске индустрије – нема дима, нема ватре. Ту се негде и излази на Дрину, и пејзаж почиње да личи на нешто. Туда сам прошао неколико пута као клинац, ћале возио фићу, на крову камара ствари, добро је ишао и 60 на сат. Није ни сад много брже, мада је пут много бољи него што памтим – али правији не може да буде, Дрина је то, крива за све. У оном другом Зворнику џамија огромна, натркечена да се боље види с ове стране него и са једног места са своје, нема лоше рекламе. Гранични прелаз на мосту нема довољно места за чекање, уска је ту долина, па се колоне протежу још десетак камиона уз и низ друм, ал’ изгледа да брзо иде, нико не шетка поред колоне.

Отприлике на време налазимо добро место за ручак.

Одлично место, партер ложа први ред. Ретко ручамо пред оваквим платном.

Кафана ко кафана, стандардни бајаги етно стил, све у дрвету али дрво машински обрађено, столови сви једнаки и под конац, но пастрмка добра, годи мало шетње до воде, да се проперу ноге. Стаза до тамо (види се у левом крају фотке) наткривена и зазелењена традиционалним српским воћем: кивијем. Примило се, лепо рађа овде, чак је и крупнији него оно док се увозило.

Nastavite sa čitanjem… “Годишњи од три дана, 3.1”