Month: June 2019

Ushićenje (ni)je nestalo

Šta biva kad strpaš dvojicu odličnih gitarista u jedan studijski snimak? Najčešće se slože kao rogovi u vreći. Ali zato ponekad kvrcne uspešno i tada bude… UH!

Sve je počelo prilično naglo. Prvo sam na nekom od muzičkih portala, površnim dijagonalnim čitanjem, uhvatio informaciju kako Peter Frampton “užurbano snima”. Čudna floskula za nekog ko je u muzici, tokom pedeset godina karijere, prošao skoro sve što se može proći, ko je dotakao vrh i dno, pa se opet uzdigao i pomirio sa svetom oko sebe. Čak je i izgubljenu gitaru pronašao. A onda, odjednom iznenađujuće EP izdanje sa dve numere bluesa, a onda najava, a najzad 7. juna 2019. i album All Blues. I to pun električnog bluesa od kojeg se podigne svaka dlačica na vratu. Što bi ono rekli: sviraju majstori kao da ne postoji sutra.

A onda, pomalo dramatična najava da Frampton sprema veliku američku turneju turneju, oko pedeset koncerata za četiri meseca, koja će, po svoj prilici, biti njegova poslednja u životu.

Čegbre malo, jebote! Tajm-aut! Šta se ovde dešava?

Nastavite sa čitanjem… “Ushićenje (ni)je nestalo”

Voz za Tucson

Vrhunski songwriting mu je usađen duboko u sinapse. Čak i kad nije imao naročito šta da kaže, govorio je to sa šarmom. Drugim rečima: on može kako hoće.

U času dok pišem ove redove, čuo sam tri numere sa albuma Western Stars koji će izaći na tržište krajem ovde nedelje – u petak, 14. juna. Moje interesovanje je dokumentarne prirode, a koristim priliku i da ispratim ono što će se dešavati kada prođe sledeći vikend. Naime, izlazak tog albuma, po prirodi stvari na američkoj sceni, biće showstopper tokom sledećih nekoliko dana. Svako će pohrliti da ga čuje, proanalizira i brže-bolje kaže nešto što neko pre njega nije već rekao.

Najzad, možda to tako i treba da bude: kad je neko Gazda, onda drugi ima da ućute kad on nešto ima da kaže, ma koliko to možda bilo trivijalno.

A da li vam se to dopada ili ne, sasvim je sporedna stvar. Jer, hteli mi to da priznamo ili ne, Bruce Springsteen je jedan od najvećih živih songwritera današnjice, bar od one struje koja se ne odriče prangijaškog elementa svog autorskog izraza.

Nastavite sa čitanjem… “Voz za Tucson”

Годишњи од три дана, 3.4

Овог пута рука сама иде куд треба, и приликом шкљоца и после у обради.

Пошто се диско тестера за тример, купљена у Чачку пре две године, иступила а оштрење не постоји, врхове од видије неће обновити, не пропуштам прилику. Налазимо згодан паркинг иза леђа неких зграда у центру. Већ се по графитима, те покушајима да се направи амбијент, види да је ово урбано и то не од јуче него од бар век-два урбања.

Или је била или је требало да буде кафана. Баш добар амбијент, ту бих сео да попијем кафу.

Налазимо онај дућан, и има опет диско тестеру, ал’ само једну. Ја бих две, ко зна да ли ћу опет кроз две године овуда, а то чудо нигде другде нисам видео, па… Седамо да попијемо кафу, нит је неки амбијент нит је кафа нешто, али дајемо времена човеку да скокне до магацина и донесе другу. Коров у башти нек се причува, обезбедио сам се до 2022.

Nastavite sa čitanjem… “Годишњи од три дана, 3.4”

Stidite se

Najlakše je kad stavite predrasudu ispred zdrave pameti, jer tako se najmanje umorite. Doduše, tako ne postignete nište, ali ako je to vaš cilj, onda nema problema.

Ako nas redovno čitate, svakako ste primetili da se kroz naše priče neprestano provlače prijatelji i komšiluk. Iako ponekad znaju žestoko da nam idu na živce bez njih se ne može. Kada nam je stani-pa’ni, oni su prvi koji nam se nađu pri ruci kako bi zajednički rešili problem. Zbog svega toga, negovanje međuljudskih odnosa je dobra stvar i, uz malo volje, lako sprovodljiva.

No, na nekim drugim podnebljima važe potpuno različita pravila.

Nastavite sa čitanjem… “Stidite se”

Sanjar

Svet je lep kada sanjamo. Na našu žalost, uglavnom tada.

Sve mlade grupe prolaze kroz dobro poznati scenario: entuzijastički se okupe, počnu da pišu pesme, napreve demo snimke, sviraju po klubovima u nadi da će se njihovi nastupi svideti publici i sanjare o potpisivanju ugovora za veliku diskografsku kuću kako bi svoje pesme trajno zabeležili. Tako je i perspektivna grupa Supertramp početkom 1970. potpisala za veliki A&M Records.

Debitantski album im je objavljen u julu.

Nastavite sa čitanjem… “Sanjar”

Nemoćan sam

Plivati u vodama u kojima se nalazi mnogo grupa sličnog usmerenja nije ni malo lako. No, Stairsailor su strpljivim radom uspeli da se održe na površini.

U vreme kada su naši zapadni prijatelji bombama uvodili demokratiju u našu zemlju, četvorica mladića koji su se sreli na muzičkom koledžu su osnovali grupu i pokušavali da razrade ideje koje su imali. Nazvali su je Starsailor, jer je njihov pevač bio opsednut radovima Tima Buckleya. Već početkom 2000. godine snimili su demo snimke koji su počeli da kruže među novinarima. Na sve načine su pokušavali da za svoje pesme zainteresuju neku od izdavačkih kuća.

Imali su sreće.

Nastavite sa čitanjem… “Nemoćan sam”

Годишњи од три дана, 3.3

зграда некаквог завода за хидротерапију, пардон, “хидро блок-а” (а нисам имао кога да питам од чега је блок скраћеница) стоји закатанчена

Иако као знамо пут напамет, опет нас изненади та Овчарско-Кабларска клисура, наиђе некако одједном. Овог пута знамо да ћемо завршити у Врњачкој Бањи, па нам се ни не жури, те свраћамо до Овчар Бање, преко моста који као да је изашао из Твин Пикса. У самом месту има којекаквих путоказа, ал’ за пешаке и бициклисте. Терам насумице право и стижем до краја пута. Ту су неке препреке, шта ли. Могло би се даље пешке или брдским бициклом, иако се види да пута има и даље. Окрећем и одмах стајем, тачно наспрам овог мостића, кад је Твин Пикс нек је Твин Пикс.

Како беше онај графит у Хрватској, “што је Тито сазидао ви још не стижете да окречите”…

Овчар Бања има једну ипо улицу, отприлике, све остало је негде другде. Канда је стварно све намењено пешацима и бициклистима, има тих обележених стаза у свим правцима.

Nastavite sa čitanjem… “Годишњи од три дана, 3.3”

Pala je noć. I nije tako lepa kao što si o njoj pevao.

In memoriam: Malcolm John Rebennack AKA Dr. John (1941-2019)

Juče nas je napustio Dr. John, jedan od Velikih, Istinskih, Malobrojnih. Možda nije bio prvi u onome što što je radio, ali je to radio strastvenije od većine. Bio je jedan od onih koji su ostavljali očigledne tragove za sobom ne hajući previše za to, pa ni za posledice. A najvažnija posledica beše da se bilo popriličan broj mlađih uputio tim tragom i utabao stazu koju danas prepoznaje veći broj ljubitelja muzike Nju Orleansa nego bilo kad ranije.

U znak sećanja, poslušaćemo izvedbu koja se na blesav način provukla da je do sada ne čujemo na ovom mestu, jer baš ta izvedba pod kristalnim lusterima dvorane Winterland u San Francisku, na Dan zahvalnosti 1976, bila je ona koja je pomogla da najzad i poslednja šuša ukapira o kakvom majstoru je reč.

Ako nemate ništa protiv, i ja sam jedan od tih koji je tada upoznao i istog časa zavoleo muziku Dr. Johna, pa ova numera za mene ima posebno emotivno značenje, naročito u ovom času.

Nastavite sa čitanjem… “Pala je noć. I nije tako lepa kao što si o njoj pevao.”

Čak i trolovi vole rock’n’roll

Za slušanje muzike neopravdano zaboravljenih velemajstora nikada nije kasno. I kada nas napuste, njihov duh ostaje da lebdi nad nama.

Kada se pomene Swamp rock, prva asocijacija su Creedence Clearwater Revival. Oni su ovaj muzički podžanr koji vuče korene iz cajun muzike koja se izvodila u Luizijani učinili globalno poznatim. No, nekrunisani kralj ove muzike je čovek koga su prijatelji zvali Swamp Fox, gitarista, kompozitor i songwriter Tony Joe White.

Muškarčina od glave do pete.

Nastavite sa čitanjem… “Čak i trolovi vole rock’n’roll”

O čemu ti to pevaš, čoveče božji?

Osamdesete nisu volele klasične rokere. Sve je izgledalo kao da je neko negde rekao “e, sad mora ovako” i sve je u velikim i odlučnim koracima otišlo u božju mater. Snalazio se kako je ko umeo, neko je plivao, neko se udavio. Najbolje su prolazili oni koji su počeli u tom referentnom okviru, pa su se odmah ugnezdili u pravila koja je nametnuo MTV. Oni koji su pretekli iz nekih drugih vremena su se slomili ili preživeli. Naknadnim uvidom uočavamo da je većina klasičnih rokera doživela svoje kreativno dno baš tih godina.

Čak ni to nije najgore. Najgore je to što se i danas, preko tri decenije kasnije, javljaju ljudi koji pokušavaju da me ubede da je to muzika poput ove imala nekog smisla:

A, jebote. O čemu se radi u ovoj zavrzlami?

Nastavite sa čitanjem… “O čemu ti to pevaš, čoveče božji?”