Vreme ne čeka ni na koga. Neko je toga bio bolno svestan, pa je ostavljao duboke tragove, da makar oni traju. A neko pak ne mari za dostojanstvo; kazna za takvog je da tragovi za njim ne ostaju i niko ga neće pamtiti kad se najzad skloni sa scene.
Ubiše se ona dvojica da pokažu svetu kako su brižni da očuvaju nasleđe grupe koju su osnovali. Zaboraviše pritom da se sve promenilo kad je u tu vikend-grupu došao novi pevač, čovek sa vizijom koju ovi do dana današnjeg nisu sagledali, a kamoli dostigli.
U međuvremenu, na Cevki je doslovno pre nekoliko sati objavljena jedna pesma koju izvodi Freddie Mercury, snimljena 1986. godine. Reč je o ogoljenoj verziji pesme koju je Freddie otpevao na konceptualnom albumu Time (1986) Davea Clarka, koji je i autor pesme:
Пошто смо решили да успут свратимо и до ћерке у Београд, ни не доручкујемо, него пијемо кафу у соби. Откако смо чули да камера нема и да она забрана пушења стоји да би била виђена, кренула нас нешто карта. Нешто смо рано устали, још нема седам, па гледамо како особље спрема кафиће на променади за нови радни дан.
Ове таванице на развлачење су постале јако популарне. Ето да није шатра него у себи има и жице и светиљке.
Пакујемо се полако, плаћамо рачун, товаримо у кола шта се накупило, например ону таблу сланине, чекамо да газдарица изађе и спусти нам ланац да изађемо са паркинга. Ланац је ту да се не би паркирао неко ко не треба, а и да не побегне ко није платио…
Imate “prigovor savesti” i ne želite u vojsku. Niste jedini.
Petnaestak godina svog života sam potrošio na zanimljiv hobi – bio sam voditelj radijske emisije koja je bila vrlo slušana na području Šumadije. Kroz nju su prošli svi koji su nešto značili u jugoslovenskom rock & rollu, a mladi muzičari su me saletali sa svih strana – znali su da podržavam lokalne autore, da sam rad da sa njima pričam i emitujem muziku koju su snimili.
Zbog toga su me jednoga dana sačekala dvojica čupavaca ispred studija i uvatila na prepad.
Ovo je priča o tome kako se jedna pesma tumbala dugo vremena u zamešateljstvu muzičke industrije dok najzad nije stekla zasluženu pažnju.
U više navrata sam pisao kako neke pesme pređu trnovit put do publike. Razlozi su uvek različiti: nekada je to nezainteresovanost diskografske kuće, nekada splet nepredvidivih životnih okolnosti, a najčešće nedostatak sreće. Znam puno priča čiji su se akteri samo našli u pravo vreme na pravom mestu i sa pravim ljudima – i život i karijera su im poprimili sasvim drugačiji tok.
Амбијент делом вагонски, због тих металних прозора, делом вашарски, јер печење продају и кроз излог, пролазницима.
Како рекох, злотвори пустили архитекте да се играју, па испало занимљиво. Например, прилепим канона уз под и шкљоцнем.
И стварно, летва на крају тепиха испадне паралелна са оквиром, нема грешке.
Умели су чак и светларник на степениште да ставе, што ево сад, мора да има скоро пола века од изградње, још увек ствара занимљив амбијент. Окачене фотографије из историје бање, урађене тако у сепији, само допуњавају тај опште кафени тон.
Како ће данашње стакларе да изгледају кад остаре?
Од целог преподнева нема фотки јер смо обилазили све исто као прошлог пута, па су и фотке репризне. Технички боље овог пута, али надахнуће не наилази тек тако.
Alt.country se pokazao kao žilav fah. Da li je to zbog širokog kapaciteta žanra ili će biti da je zbog nekih songwritera raskošnog talenta?…
Negde pred kraj osamdesetih, nekadašnje beogradske Omladinske novine (NON) objavile su zanimljiv umetak o novoj muzičkoj sceni koja se pojavljivala sa druge strane Atlantskog okeana. Autor umetka je bio Aleksandar Saša Žikić, podrazumevalo se da je napisan ozbiljno i kompetentno, a bukvalno sve grupe koje je pomenuo u njemu ostavile su značajan trag u muzičkoj istoriji.
Posledice globalne političke situacije svakodnevno svi osećamo. Neki je pak doživljavaju veoma naivno.
Jutros su me, po ko zna koji put, sačekale vesti o novom zveckanju oružjem… Iako sam sebi još pre više od decenije ukinuo gledanje televizije, izgleda da će se to uskoro desiti i sa čitanjem novina. Cena današnjeg “progresa” koju plaćamo je ogromna, a ispiranje mozga neprestano. Umesto da nas novine informišu i edukuju, kako je to nekada bilo, pretvorile su se u “proizvođače vesti” pa o pomenutom zveckanju nema nikakvih suvislih informacija. A to je samo po sebi sumnjivo. Političari dosoljavaju situaciju svojim izjavama, sve u brizi za sopstvenu naciju, a pri tome kroz lepo sročene eufemizme pričaju nam bajke, zaboravljajući da u njihovom poslu nema nikakvog altruizma. Njih pokreće najjača droga, moć, i raznorazni zakulisni interesi.
Sve ostalo ide u pratećem paketu kao “kolateralna šteta”.
Jedva sam ga dočekao. Mislim, petak. Već mi zacrnelo pred očima.
Nije mi ništa više čudno, pa ni to što današnje mlade generacije na pojam “crni petak” reaguju potpuno drugačije nego što je to bilo u vreme kad sam ja bio osnovac.
Istina, niko meni nije objasnio poreklo fraze koja se odnosi na loš dan, dan kada počinju problemi, dan koji bolje da se nije desio. Ali, pre nego što objasnim to što sam saznao, red je za malo muzike, jer takav je red.
нема соба… А за две ноћи? И даље нема. Како беше ишао онај босански виц са јогуртом…
Стижемо у бању негде таман у време за ручак. Купујем два картона за паркирање, што је лукав штос бањске општине, није нешто много и важи цео дан, само се треба мало распитати. Не верујем да дижу неке велике паре на томе. Дижу на онима који не знају, па не плате.
Ручамо у неком… нечем што није баш ресторан, тек је мало јаче од киоска, скоро као сајамска шатра, осим што има стреју. Једемо прави мензашки гулаш, није за похвалу ал’ није ни лош, пуни стомак и враћа расположење. А онда крећемо да нађемо смештај, све рачунајући да је крај сезоне а у бар 80% кућа има соба за издавање. Цврц, Милојка, препешачисмо добар круг око бање и ништа. Крај сезоне, власници углавном Београђани, већ позатварали и разишли се. На једном месту само као има, ал’ ме лик ошацовао и онако одокативно одвалио 7200 за ноћ. У једном већем хотелу нема соба… А за две ноћи? И даље нема. Како беше ишао онај босански виц са јогуртом…
Кафана је у облику лађе, чији је прамац на месту где се спајају два потока. Симпатично и доста доследно изведено, ето и та ограда од ужади. Само фали да келнери носе морнарско.
Успут негде чујемо да се у Лађи скупља та литерарна дружина, ти издавачи соба. Лађа, међутим, полупразна, крај сезоне, ал’ нас упуте на кафић Ин (није Inn, In је), тамо се као скупљају ови други. О томе који су први који други, ни речи.
Retka muzička izdanja me najčešće razočaraju. No, nađe se i brilijantnih ostvarenja.
U kolekcionarskim krugovima neprestano traje traganje za muzičkim “svetim gralovima”. To su uglavnom opskurni albumi od pre više decenija do kojih se teško dolazi zbog malog tiraža, jer su privatno izdati ili za male diskografske kuće. O cenama na berzama i da ne pričam. Recimo, prvi i najčešće jedini tiraž pojedinih albuma može da košta kao dobar auto. No, nađu se ljudi koji su i tako velike svote spremni da izdvoje.
Takvo kolekcionarstvo je, definitivno, ozbiljna bolest.
Do mene se, nedavno, dokotrljao jedan od albuma koji se u vinilnom obliku prodaje za 1000 evrića. Da nije digitalizacije i reizdanja, verovatno ga nikada ne bih čuo. A ni vi ne biste znali za njega.
