Tag: arhitektura

Ој, кафано: Динар

Могао сам нафоткати још толико, има бар пет места са различитим амбијентима.

Наспело другарима да обиђемо винарије по Гудурици. Ајде, важи. Потрпамо се сви, са све унучићима, у комби и правац тамо. А то „тамо“ је одмах до Великог Средишта, дакле у неку руку мој стари крај. На аутокрпу у том чланку, та Гудурица дође стотинак пиксела лево ван слике.

Но, нисам за то дошао овамо (и прекинуо скоро двомесечни одмор од Суштине), него… Крив је тај ваздух. Нисмо се најављивали, па смо на два места пољубили врата, на трећем се сити издиванили, пробали винца (ја возач… не може све, шта ћеш), а домаћин није знао да долазимо па није спремио ни закуску. А седели напољу, … тај ваздух. Те смо огладнели.

Сетим се да сам крајем осамдесетих имао, са неком другом екипом, тезгу у Вршцу, и да би нас по обављеном послу водили код Лесковчанина. Кажем ћерци да га телефоном нађе на мапи (нека вајда од тих сокоћала), јер колико год пута да сам возио по граду, улице су ми остале нерешива заврзлама, у року од два ћошка (мештани кажу „две ћошке“) не знам где сам. Не нађе то, него „Динар“.

Прва назнака темељно урађеног дизајна је већ паркинг: између железничких прагова тесно упасована калдрма. Опа бато, ништа од бехатона, асфалта, бетона и остале галантерије, ово се ретко виђа. И онда та улазна врата, урађена као да су за барутану, тешки гвоздени лим, помало зарђао, са заковицама и налепљеним (или невидљиво навареним, не примети се) новчићима из последњих педесетак година – препознао сам пет банке из свог детињства, стодинарку из деведесетих (види велику фотку).

Nastavite sa čitanjem… “Ој, кафано: Динар”

Једна од пре: вечерња шетња 6

Другде се грађани сами снађу па офарбају колико могу.

Два ћошка даље, зграда коју смо већ видели са осталих страна. Ово прочеље је некад било у споредној улици, и гледало у биоскоп “Авала”. Пошто сам ту увек више гледао у плакате за наредне филмове, те фасаде се ни не сећам. Била ми је иза леђа.

Откако је ту, отприлике 1975-77, просечен магистрални пут, биоскоп и још неколико зграда су срушени, и ова фасада сад гледа на поприличан трг и нову пијацу. Ту је фотографска радња, названа по биоскопу, продавац мобилних, кафић, апотека на продају, дечији дућан и ономад поменути мајстор за бициклове.

И, ех, кафићев кавез.

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: вечерња шетња 6”

Једна од пре: вечерња шетња 5

не из руке, све глумећи статив, него са клупе

С ове стране моста има један буџак (чуј, један…) који вечито заборављам. Некад је туда ишао нормалан тротоар право на мост, али откако је трг претворен у комбинацију тераса+подрум, на то воде некакве степенице, које почињу испред претпоследњег дућана. А до та два води овај ћор-патрљак плочника. Није да им је нешто помогао.

У даљем локалу се изређало свашта, некаквих туристичких агенција, дрангуљарница и бутика опште праксе. Први дућан кога се ту сећам је био “Елегант”, продавница јефтинијег накита, сатова, дрангулија од бољег порцелана и тзв кристалног стакла…

Чек, стани мало.

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: вечерња шетња 5”

Једна од пре: маховина

Шетајући по крају, а канонски наоружан, приметим увек понешто. Углавном куће, пошто је зима, јелте, људи се посакривали уз фуруне, флајке и шта ко већ има за грејање, јер напољу је средина фебруара…

Осим што ни фебруар није као што је некад био, чак ни јакна на мени није баш зимска. А и време сунчано, а сунце, веровали или не, зими греје чак и нешто јаче него лети, јер тако нам је накривљена планета да је зима кад смо ближе Сунцу. Јесте разлика једва један посто, али ето. Није нам хладно што је далеко сунце, него што нас греје кратко и под нижим углом.

Ево ово је снимљено у 14:38, а сенке су већ дуге.

Маховина се овде брзо запати – по крововима, скровитим буџацима, гдегод је иоле хладовина или заветрина – а онда се међ њу завлачи прашина и којекакво семење, па убрзо никне и трава и којешта. То нарочито по крововима и олуцима, што смо већ видели овде.

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: маховина”

Једна од пре: немате ви довољно духова

За разлику од неких других здања из ове тектонске серије (нису ипак толико стара да им ставим оно архи-), ово није нестало. Стоји. Нема ни духова, издувала их промаја, јер ни једно стакло није остало.

Ово је снимљено 2013, током исте шетње кад и она бара. Аутокрп од пешес снимака, усправних.

За ову ме зграду везују чак и неке успомене. У горњем десном углу, у поткровљу, ми је била фирма од 1997. до даљњег. Колико смо рачунара, монитора и каблова однели на други спрат па после носили доле, никад се неће избројати. У ствари трећи, јер приземље има свој спрат… таква архитектура.

Током те фото шетње нисам ни помишљао да уђем. Ем је био скоро мрак, ем је на огради био катанац, ем сам Цебине чуваре запамтио као, хм, недружељубиве. А ако је остао неки да чува кућу духова, мора да је дивно расположен. Међутим, шест година касније…

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: немате ви довољно духова”

Једна од пре: фантом у зеленим фармеркама

оне полицијске играрије са једносмерним огледалом, као да је улица на саслушању

Јер, ако ћемо право, може ли се ово назвати другачије?

Ово је бивша амбуланта на крају Гимназијске. Упркос избледелом и офуцаном стању садашњем, задржала је лепоту, јер је рељеф на фасади, изгледа, цео и на броју, осим над чеоним прозором. Као што спачек буде лепши кад је мало чукнут, или фармерке кад избледе од ношења, по истакнутим ивицама.

Ђаво, међутим, гледа баш на ситнице.

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: фантом у зеленим фармеркама”

Једна од пре: таван, атеље, мансарда, поткровље…

још стоји метална конструкција која је изигравала терасу и на коју се качило степениште

И даље не мрдам из центра, јер ту је густина архитектонских слојева највећа. То јест, крпило се и удевало и сналазило и било је свашта. Како би се рекло језиком с краја прошлог века, ту су се правила мала деца. И буквално.

У ову авлију сам јако ретко залазио. Некад давно је ту био први (у СФРЈ?) експрес ресторан, оно где узмеш тацну и скидаш клопу са полице па наређаш себи ручак. Био сам у њему једном, ту сам појео свој први бурек с месом (бос. бурек). И онда, за четрдесетак година сам туда зашао можда једном или двапут, мада је у строгом центру, једва 100м од оне прошле фотке.

Ово је у ствари призор који се укаже кад се прође кроз ону кућу без крова. И прође до предњег краја дворишта.

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: таван, атеље, мансарда, поткровље…”

Једна од пре: ова стоји

зашто су у сред ноћи врата отворена, светла упаљена, столњак на столу и нигде никог нема

Ово је тајанствена кућа у мојој улици. Необична архитектура, овакав улаз нико нема. Не вреди да објашњавам, прво фотка.

Навикли смо да банатска кућа има колски улаз кроз фасаду, то се зове анјфор (вероватно из немачког, на фору “уфурати”). Врата на ајнфору су обично тешка, са свега два крила, шаку дебела а квака спада у хладно оружје, по тежини. Да ајнфор има трокрилна застакљена врата, то нисмо виђали. Иновација! Оно, виђали смо да крило има своје крило, нешто као мачија врата али величине за човека, но то је засебна прича.

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: ова стоји”

А тргови су, Ђуро, шта?

Имам фотку ал’ не знам одакле да почнем причу… Ајде овако.

Свака досадашња власт коју памтим се изређала на уређивању центра; трг Републике (сад ваљда Ђинђићев, бемлига) и мост су бисер за себе. Прво је 1970-71 исечен и однет стари Велики мост (по пројекту Ајфеловог бироа, који је испројектовао ваљда свега три моста) и натркечен овај пешачки, углавном у натур бетону. Степениште прорачунато таман за два корака, тако да увек наскачеш истом ногом на следећи степеник, колико да и здрави осете како је то кад ходаш са штаком. Ту је било нешто плочица онако за украс, неки квадрати оцртани, па је то поиспадало након две-три зиме.

То се штогод крпило, овако онако, док нису кренули да зидају стаклару (зграду В. банке) и цео простор од овог до следећег моста дигну у ниво некаквог платоа, са локалима у подземљу, а у виду је и био тунел испод СДК који би излазио, педесетак метара иза ње, негде на обалу. Све је урађено осим тог тунела, и ваљаног одвода кишнице, тако да је нама доле увек негде капљало (фирма ми је имала просторије баш испод овог на слици). Камене плоче којима је трг поплочан су се увек негде ломиле, клацкале, испадале, ма ниједна реконструкција досад није урађена да издржи дуже од две зиме.

Последња је рађена од ваљда октобра 2018 до неког датума пре месец-два. Нисам навраћао туда јер се тешко пролазило, па сам радије паркирао с другог краја само да избегнем горе-доле по лошим степеницима око тзв. “градилишта”. Знам само да крајем маја још није било све готово, а на локалним порталима сам нашао да су решили да ипак реше то што прокишњава доле, а што су као накнадно установили. Ајде, радите га више од пола године и не знате докле сежу локали испод ваших радова? Оно јес да су сви затарабљени, доле више никог нема, али брате…

На месту где је прокишњавало су биле неке жардињере, тј нешто земље у бетонском оквиру, па то као није улазило у план за реконструкцију, него су то као додали извођачи јер им баш било криво да гледају како доле и даље капље. Део тога су поплочали и направили две полукружне клупе, какве већ постоје другде на тргу, ајде то се уклапа. То је десно од улаза у зграду СДК/ГИКа (сад је ваљда унутра пореско и ко још). Лево од улаза, до моста, ово.

Биће јако занимљиво кад падне снег. Освежили су ми дан, овако наглас се нисам смејао, на јавном месту, већ годинама.

Шта да кажем, једва чекам зиму. Да видим да ли ћемо најзад имати велику тоциљајку, или одлагалиште снега или шта ће ово да буде.

Годишњи од три дана, 3.6

Амбијент делом вагонски, због тих металних прозора, делом вашарски, јер печење продају и кроз излог, пролазницима.

Како рекох, злотвори пустили архитекте да се играју, па испало занимљиво. Например, прилепим канона уз под и шкљоцнем.

И стварно, летва на крају тепиха испадне паралелна са оквиром, нема грешке.

Умели су чак и светларник на степениште да ставе, што ево сад, мора да има скоро пола века од изградње, још увек ствара занимљив амбијент. Окачене фотографије из историје бање, урађене тако у сепији, само допуњавају тај опште кафени тон.

Како ће данашње стакларе да изгледају кад остаре?

Од целог преподнева нема фотки јер смо обилазили све исто као прошлог пута, па су и фотке репризне. Технички боље овог пута, али надахнуће не наилази тек тако.

Nastavite sa čitanjem… “Годишњи од три дана, 3.6”