Tag: arhitektura

Једна од пре: жута

Шта сам оно јуче рекао о урбанистичким локалпатриотама? Е па нису се баш свуда запатили, у ствари су доста ретки. Или већина тај локал практикује у своја четири зида, и споља и изнутра.

Новоградња у Дунавској улици је ваљда најстарија у граду, бар из мог угла гледано, јер су те зграде већ изгледале оронуло кад сам их први пут угледао, негде седамдесетих. Нисам ни знао да постоје, пошто не излазе ни на једну већу улицу, него су изграђене на месту некадашњих башти кућа из околних улица.

(велика)

Ко зна какви су имовински односи довели до ове слике. Она сива боја у горњој половини, то је првобитни груби малтер, каквим су рађене фасаде тих раних шездесетих. Она боја налик цигленој прашини, као и она зелењичава у средњем чланку зграде, мора да су од неких каснијих покушаја да се фасада обнови. Дуго им и трајо. Трагови четке на десном зиду су од неког још каснијег покушаја.

Како рекох јуче, тешко је било наћи фарбу која ће издржати дуже од пет година. Ето и показне вежбе.

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: жута”

Једна од пре: црвена

Већ сам спомињао Нови Београд као пробуђену спаваоницу, разгажену ципелу и, све скупа, пројекат који је на крају успео, након што су га деценијама називали промашајем. Јер, људски је снаћи се, људски је удешавати себи околину.

И онда нема шта да се чудимо кад људи то и раде. Бетонски мастодонти на крају Гагаринове су бар разуђени – нит су фасаде глатке, нит је облик четворострана призма (грешком звана коцка, уз тешкоће звана паралелепипед, не помаже ни логопед). То на сваких пар улаза изгуби по неки спрат, па је један крај доста нижи од другог. Нелечени оптимисти иду у супротном смеру па гледају како то само расте… Но, боје нема, брутализам бато, натур бетон. Осим… ова зграда се зове црвена.


(велика)
У мом крају се људи често загубе, јер је цео у приземним или једноспратним кућама, нема великих зграда за оријентацију, и сви ћошкови изгледају исто. Загубе се и они што су већ били ту, неко је офарбао фасаду и тако уништио оријентир, дрвеће порасло… На Менхетну има тих високих зграда, али их има на све стране па не могу баш да послуже за оријентацију, јер се ни не виде.

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: црвена”

Годишњи од три дана (7): фолклор

У бањски фолклор спадају и разни сувенири. Сви смо ми, мање више, одрасли у кућама где се вукло бар по три комада којечега са натписом “Успомена из Врњачке Бање”. Шерпице, џезве, комади дрвета са фотком оне зграде са бродским прозорима. И мени би баба понекад испржила живинску (енгр. пилећу) џигерицу у таквој шерпици.

e70_0026120160924_13_53_44mТако преподневну шетњу проводимо шетајући се, и разгледајући сувенире. Примећујемо да та бањска култура иде тако далеко да домаћи нису нимало нападни, нико никог не вуче за рукав, нема торбара и изнад свега, ниоткуда не пиче народњаци! Оно, ни остала музика, напросто нико не одврће озвучење. Ако и то спада у фолклор, свака част.

Сувенир, ипак, купујем, али не ову досетку са слике него опет, по традицији, нешто што ће се дуго користити – пепељару. И то са натписом на ћирилици, која се и овде нешто проредила.

Да ли је од тог ваздуха или од те воде, обрћемо поприличну шетњу – од хотела до кружног тока (практично првог већег трга кад се уђе са друма) па скроз до другог краја шеталишта и, наравно, назад. Уз мост најближи центру има два кафића са огромним терасама. Један сам снимио претходно вече, јер има занимљиво окачена светла, али на крају нисам био задовољан резултатом. Нису, изгледа, ни они задовољни пазаром – вазда им столови зврје празни, док код ових лево треба оштро око да се упеца место. Хватамо једно, наравно, ваљда и ти редовни гости знају зашто седају баш ту.

e70_0027220160924_14_33_02Нешто се изменило и у том фолклору око турске домаће кафе. Некад се добијала коцка-две шећера и готово. Сад како где, осим шећера следи и понеки слаткиш. Пре два дана, у Београду, у безвезном кафићу на паркингу тржног центра, добили смо слатко од грожђа са прописном чашом ледене воде, као да смо неки гости. Овде, један комад ратлука замотан у целофан. А и сладолед је одличан, и Канон некако изабра да га изоштри ваљано, а можда сам почео да улазим у штос са тим шта он ради и шта ја треба да му радим.

Nastavite sa čitanjem… “Годишњи од три дана (7): фолклор”

Годишњи од три дана (5): гле, стигли

Од Чачка се долина већ толико шири да више личи на равницу са задебљаним ивицама. Пут је у веома добром стању, мислим да би Грба пао у несвест кад би видео такав пут од њега до мене. Намеравамо да стигнемо до Лесковца, па се не задржавамо нигде. Краљево скоро да промиче поред нас, пролазак није тако забуњен као кроз Чачак.

Од Крушевца би требало да кренемо некуд на југ, можда бих чак стао негде где имају бесплатну бежичну, извадио лептоп и погледао куда даље. Међутим, скоро је подне и размишљамо о ручку. Пролазимо Мрчајевце, који су својевремено постали познати по свом попу (који је пред камерама тврдио да пола партијаца из места редовно долази у цркву). Размишљам  колико смо само села са звучним именима већ прошли – Пироман, например – но већ ће се наћи неки новинар да их покупи и сложи текст.

У том наиђемо на Врњце. У истом језичарском маниру почнем да размишљам шта је то у једнини, врњац или врњак, и шта му је то уопште, сећа ли се ико шта је та реч значила. И онда челоклеп, аман бре па Врњачка Бања је овде. Скроз заборавио… ајмо тамо на ручак. Возимо се главном уз поток докле може, а онда апсолутно насумице скренем лево и онда паркирам код неког кафића, изгледа затвореног – нека жица навучена преко улаза. Идемо да се прошетамо.

e70_0014820160923_12_25_00

Прво што уочавам је архитектура. Сви ти доксати, разуђени кровови, терасице, прилагођавање расположивом простору.

Nastavite sa čitanjem… “Годишњи од три дана (5): гле, стигли”

Може овуда или мора онуда?

Расправа између лењираша и друштвењака је прастара. Међу Самурајима би се дали саставити њени трагови, писмени, из раних деведесетих, дотле нам сежу архиве. Али, трагова има разних, и на разним местима. Ево једног где му се нисмо надали – на Вукајлији.

Слика гласи овако:

cestitamo

На страну то што потпис звучи скроз њуејџерски, дакле циљано да се читалац осети крив и стане на страну противно пешацима који иду куд иду. Расправа која се повела уз ову слику је (осим оне две трећине на тему “је ли ово плагијат или само добар превод”) садржавала и овакве ствари:

Много је висе од 0.3 секунде, знас колико се успорава на правоугаоној кривини? 🙂
+ хахах одлицно је… Стварно не разумем засто људи не иду како треба него праве те стазице као да це им то скрастити песацење пола сата -.-
Поента је у томе сто људи не зеле да скрецу под правим углом јер су навикли да скрецу крузно :Д
Ста сам сад исприцао :Д
Ал стоји да само индијанци овако скрецу :Д
стаза десно је новија, тј касније поплоцана, путиц је постојао прије стазе.. –

Хм… шта овде не ваља (осим оног што се изгубило у аутоматском преводу са енгрпског писма)?

Nastavite sa čitanjem… “Може овуда или мора онуда?”

Jedna odavno: Veće nego što misliš

Oko može lako da prevari. A tek fotoaparat!…

Stvar je, zapravo, jednostavna. Pogledajte ovu fotografiju.

2015-12-10_st_peter_640

A ko voli, može da pogleda i veću… Mada ona nije neki uzor detaljnosti, jer je urađena prespora ekspozicija iz ruke sa malim aparatom, pa se to oseti na snimku.

Znate li koje je ovo mesto?

Nastavite sa čitanjem… “Jedna odavno: Veće nego što misliš”