Једна од пре: крагујевачка пијаца

Пијаца још није добацила до бицикла, да има три рода (бицикли, бицикла, бицикло). Има само два (пијац, пијаца), а пошто не знам који важи у Крагујевцу, оставио сам га по своме, у женском роду.

Кад се фотка пијаца, сви некако очекују неки бизаран детаљ – две бабе се чупају за косу, неки јадник продаје цигарете, неки мафијаш броји паре, смрзнута девојчица босонога продаје шибице… Немам ту навику. На пијаци има за сваког по нешто, па ето и за мене.

eos_3255820140830_11_46_50

(велика)

Као што рекох јуче, привлаче ме та места где се нешто уздиже у позадини, ваљда зато што су овде ретка, и што ми делују некако ушушкано. Презнојавамо се и све нешто биркамо, кад ладовину кад промају, шта се већ да ухватити. Након посете музеју и мимохода уз Гимназију, пролазимо поред пијаце. Време на овом снимку је 11:46, летњи дан у подне, звезда упекла, само ми још ушушкано фали.

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: крагујевачка пијаца”

Pozdrav osmom Samuraju Skoja

Dobri naš narode,

Ove trivijalne večeri, na Suštini pasijansa se dešava jedna sasvim netrivijalna stvar: predstavljamo vam novog člana naše male autorske družine, osmog po redu priključenja.

Đorđe Grujić AKA dJOLE Corto ume i sam da se predstavi:

Nastavite sa čitanjem… “Pozdrav osmom Samuraju Skoja”

Ој, кафано: комшијин шанк

Мада у начелу не идем на места која се зову на енглеском, за комшију сам учинио изузетак, јер му се место зове “Гринфилд”, по нашој месној заједници “Зелено Поље”, што није ни тако лош штос. И што има лашко чрно.

Лашко чрно смо пили укупно једном пре тога, кад смо оно 1976. из Врсара скокнули до Трста. Одвезао нас другар до Копра, ми се бавили пазаром и шетњом цео дан, и увече успели некако да побркамо часовне зоне и стигли да у Копру видимо спремачицу како затвара станицу, отишао последњи аутобус. Стопирање до Врсара би било подугачка прича за себе, али успут смо, онако гладни и жедни, поред пумпе у Порторожу изручили по криглу тог лашког чрног… што смо запамтили.

И онда се испостави да комшија, јелда, има баш то. Овде.

20131004_20_09_24 springfildov šank

Овај шанк ме се баш дојмио. Вели газда да га је уређење добро коштало, ал’ исплатило се. Јесте да је амбијент само део разлога зашто често понесем фоткалицу (други део је што има дечију играоницу па често водимо унучиће кад су ту), али да је добар, добар је. Кад погледам шта сам све снимио код њега за ових ни двадесет месеци откако је отворио, нашао бих бар петнаест фотки које би биле за овде.

Nastavite sa čitanjem… “Ој, кафано: комшијин шанк”

Opsesija: socrealistička autobuska stajališta

Ali stvarno: čovek je godinama išao uzduž i popreko po svim zemljama bivšeg SSSR i vredno fotografisao autobuska stajališta u gradovima i van njih, jer ona su unikatna dela čiji izgled je prevazišao utilitarnu dimenziju. Pogledajte.

Nastavite sa čitanjem… “Opsesija: socrealistička autobuska stajališta”

Једна од пре: била је тако лепа

Моје даме су већ навикле да ћу мало да каскам за њима ако сам понео фоткалицу. Никад се не зна шта ће да западне за око. А волим кад ми улети овако нешто, поред чега се пролази сваки дан и нико га не примећује. Напросто станем, ухватим угао и тренутак (дакле чекам да оде трамвај) и шкљоц. Онда погодим у који су дућан зашле, станем испред и запалим једну.

Београђани су пoодавно ни не виде оронуле фасаде. Нововековне власти су навикле да пицну строги центар, по шести пут ако треба – ево сад баш тај јубиларни шести пут преуређују код мене – а Рузвелтова баш и није да отпадају уши од строгоће. Ту већ бива како се власници снађу. Или договоре.

eos_1053220120526_11_31_36

(велика)

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: била је тако лепа”

Једна од пре: скоро без сиве

Кад је давне шездесет и неке Забавник почео да излази у боји, у магазинском формату, имали су тробојну штампу. Без црне. Црна се симулирала преклапањем плавозелене, магенте и жуте, што је углавном успевало. Осим што је увек мало вукло на мрку или љубичасту, а што се мени страшно свидело.

Јер је било, наравно, скроз контра од дотадашње боје, такође тробојне али на обичном рото папиру, у црној, зеленој и рђасто-црвеној. Ово… није имало сиву, дакле скроз контра од некадашњег општег сивила. Сивило је било некако типично и за соцреализам и за стари капитализам, онај пре шездесетих. Крај шездесетих је донео шаренило свуда, цветало је сто цветова, па се и та сиротињска колор штампа ту нашла да, пуким стицајем околности, допринесе.

eos_3184320140615_13_36_28

(лепша је велика)

Седамдесете су биле скоро скроз шарене; осамдесете су прошле некако непримећено, деведесете су некако прозирне и ни тамо ни овамо, нешто као да сам их преспавао. Нулте, е јебига, то смо провели у еСАДу, и Макавејев више није био у праву (“Америка има дивну декаденцију, чак је и ђубре у боји”). Њих је тамо спопао некакав соцреализам, све сивкасто и засивљено, или крмкасто (требало је кремкасто, али моја породица упорно чува овај типфелер као део своје културне баштине). Сива кола, металик сива кола, графитно сива кола, сива колица по самоуслугама, нове тамносиве фасаде (чему чекати да педесет година чађи нанесе патину, може то одмах), ентеријери без беле боје – све опет сивкасто и крмкасто…

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: скоро без сиве”